Протојереј Јован Пламенац
Kада некоме оставите нешто у аманет, практично сте га заклели да то уради, или да то чува. Тако је, барем, код нас Црногораца.
Нећу оптерећивати овај текст компликованим односима црквених надлежности Рима и Цариграда на простору данашње Црне Горе још од кад је цар Теодисије, 395. године, западни дио царства дао млађем сину Хонорију, а источни старијем Аркадију. Евидентно је да је хришћанство овдје присутно још од првих вјекова након Христа.
Помјесна Српска православна црква на овим просторима постоји још од њеног осамостаљења, чији јубилеј 800 година ћемо прославити наредне године. Она није заживјела на пустолини, него на богатом хришћанском насљеђу.
За тих осам вјекова, наравно и раније, само Бог зна колико пута и у којим границама мијењана је политичка и војна управа на територији данашње Црне Горе. Такође, мијењана је и етничка структура становништва. Након Косовског боја, дошло је до радикалне промјене живља на овом подручју: народ са данашњег Косова и Метохије устукнуо је пред налетом Турака и потиснуо овдашње старосједиоце ка западу.
Територијално насљеђе данашње државе Црне Горе, тако, крајње је дискутабилно, исто као и крвно насљеђе њених житеља. У којој мјери Црна Гора у данашњим границама има везе са ранијом Црном Гором, Зетом, Диоклијом…? И што крвно имају данашњи становници Црне Горе са, рецимо, Дукљанима, па и Зећанима?
Али, неспорно је духовно, црквено насљеђе које баштини Црна Гора овог времена. Данас безмало двије трећине популације Црне Горе баштини православно духовно насљеђе, организационо уобличено у више епархија Српске православне цркве. Оно је њено основно идентитетско својство.
Владари на подручјима која обухватају данашњих непуних 14 хиљада квадратних километара површине Црне Горе, као и у осталом хришћанском свијету, зидали су цркве и манастире, своје задужбине. Такође, повељама су манастирима остављали земљу. Цркве је зидао и народ. Оне су народна жртва – лични труд и материјални прилог – за душе предака и здравље своје и свог потомства.
Ни владари ни народ цркве нијесу зидали као своје материјално добро, него као свој прилог Цркви. И остављали су их у аманет будућим генерацијама. Будуће генерације су их чувале и, када би их окупатори који су овуда харали палили и рушили, обнављале су их.
У ранијој Црној Гори Црква и Држава су живјеле у сагласју, једно вријеме и у симбиози. У вријеме црногорске теократије државом су управљали црквени поглавари, а након ње православље је било „државна религија“. У вријеме књаза и потом краља Николе Петровића, Митрополија цетињска, која је уз Карловачку митрополију сачувала континуитет Српске православне цркве након што је султан 1766. године издао ферман којим се Пећка патријаршија укида и потчињава Васељенској патријаршији, доживјела је процват. У то вријеме обновљен је велики број цркава и манастира.
Онда је дошла ’45. и Српска православна црква у Црној Гори опустошена је. Побијени су Митрополит и скоро сви свештеници, а многи храмови порушени.
Повратком митрополита Амфилохија у Црну Гору, његову отаџбину, Црква се поново расцвјетала, чак у пуно већој мјери него у вријеме књаза и краља Николе. Огроман број храмова је што обновљен што изграђен и народ је похрлио у њих.
Добро се сјећам, још нијесам био у мантији, умрла старица у Ријечкој нахији, родбина ми. Одем са оцем у „кућу жалости“. Поред врата поклопац од сандука и уз њега она шиљата даска на којој је било написано њено име и године рођења и смрти. На поклопцу плакат, са петокраком. Када сам ушао у њену собу имам што да видим: на сточићу поред кревета на којем је душу испустила икона, кандило и молитвеник. Њен син је био комуниста високог ранга. И када је умрла, његову идеологију њени потомци на њу су пројектовали.
Исту ту идеологију, која је покосила свештенство и храмове Српске православне цркве у Црној Гори, по својој суштини противцрквену, чак и богоборну, чија духовна надградња је данашњи црногорски либерализам, као вриједносни систем, на своје претке пројектују њени поклоници. Објесни у свом насилништву, они је пројектују и на моје претке. Прилог својих предака Цркви за покој душа њихових предака и здравље потомства, па и њихово, они представљају као своје материјално насљеђе или као материјално насљеђе Државе.
Та идеологија изродила је НВО „Аманет“, и то као њено оружје у обрачуну са аманетом предака православних житеља данашње Црне Горе, па и предака оних који су у међувремену превјерили.
Извор: ИН4С
