Александар Гајшек, уредник и водитељ ТВ емисије „Агапе” говори за „Слободу” о свом животу, сарадњи са академиком Владетом Јеротићем, циљевима емисије, медијима, љубави…
Гајшек је по образовању политиколог, а како често истиче, по животном опредјељењу трагач за суштином људског бића. Већ 13 година је уредник и водитељ на ТВ Студио Б, а из емисије „Агапе” настала је „Агапе антологија” у четири издања.
Како је настала емисија „Агапе” и како је дошло до сарадње са професором Владетом Јеротићем?
Емисiја „Агапе” настала је из моје потраге за смислом, заправо, 24. година је кључна у мом животу. То је била велика животна раскрсница и нијесам могао више да поднесем себе, како сам живио до тада. Потом се поставило једно велико питање: зашто, и како, и ко си? – и сва та суштинска питања била су велики терет. Ја сам завапио на све стране да утолим ту духовну жеђ, хвала Богу, догодио ми се Хиландар, и то је мој први сусрет са православљем, са Светом Гором. Одлазак у Манастир Прохор Пчињски, гдје смо прославили славу 1996. године, улазак у литургијски живот, тада сам осјетио да живот има смисла, да можемо да се радујемо иако су околности биле лоше и грозне. Тада сам од мог кума чуо да постоји један Владета Јеротић. Пошао сам на његово предавање и потпуно сам био занесен тиме.
Радио сам на Студију Б само као спикер, али сам добио жељу да га интервјуишем. Те године, са својих 24 уписао сам факултет. Био сам доста необразован, о хришћанству сам мало шта знао, присуствовао на свега пар Литургија. Уз жељу да интервјуишем Владету Јеротића, имао сам и огроман страх, јер сам био потпуно неук и недорастао за тако озбиљну ствар. Као у филму Андреја Рубљова, када дјечак слаже цијело село да зна како се лије звоно и то звоно на крају ипак зазвони јако лијепо, тако сам и ја слагао аудиторијум да нешто знам, али заправо, кључ су били љубав и страст која ме је водила. Један сусрет са њим ме је сасвим охрабрио.
Сјећам се да сам завршавао вијести у 10 на Студију Б, из студија се излази једним уским ходником према гардероби, кад видим да ми у сусрет иде академик Јеротић који је те ноћи гостовао на нашој телевизији. Ја сам га скамењено посматрао, он се окренуо, упро је прстом у мене и рекао: „Младићу, много волим да слушам како читате вијести“. Ја сам ту добио охрабрење и један подстицај да га позовем телефоном како би уговорили интервју. То је била прва емисија „Агапе” која је ишла на Божић 96/97. Већ од 2005. године академик Јеротић је у нашој емисији гост – домаћин.
Емисија „Агапе” постоји већ 13 сезона, шта је био циљ на самом почетку?
Од прве емисије па до данас ништа се није промијенило, све тече из неког мог доживљаја, из љепоте односа које сам упознао у хришћанству. По мени, православље на један величанствен начин упућује човјека како да савлада разне силе у свом животу, да се сретне са својим страстима и како да господари њима, како да надмудри свој его или да га побиједи. У почетку сам мислио да га савлада, а сада да га испуни љубављу. Од почетка сам добијао коментаре, да су људи слушали савјете и приче које су примијенили у својим животима и да им је нешто кренуло на боље. Само то, никако као идеологија већ: дођи и види, пробај, осјети, мораш да учествујеш у томе, и неће се ништа одмах десити. Потребно је стрпљење, истрајност и једна врста одважности да се упустимо у ту авантуру. Заправо, „Агапе” је позив на промјену.
Објавили сте „Агапе антологију” у четири тома. Да ли у мноштву интервјуа има оних који су Вам посебно драги и којих се радо сјетите?
Ту се налази преко 500 интервјуа и неки се трајно уселе у ваша срца. Управо, књиге су добар начин да се подсјетимо свих тих ствари јер друкчије је то кад се слуша у односу на нешто што се прочита. Волим да истакнем интервју са Јеленом Генчић, женом коју сам много заволио, која ми је испричала бајку о њеном односу са Новаком Ђоковићем. Она га је са пет и по година упознала на Копаонику, она је тада имала визију и рекла његовим родитељима како тај дјечак, уколико буде правилно вођен, у 17-ој години може бити међу првих пет тенисера на свијету. Генчић га је водила до Новакове 12 године, осим тениса, она га је учила култури, умјетности. Заједно су слушали класичну музику, учили поезију напамет, шетали Копаоником, учила га је ботаници. Улила му је једну дозу самопоуздања јер је осјећала да је он тај, изабрани, и да ће бити најбољи на свијету, али да мора поштовати нека правила а то је, да буде скроман и да буде вриједан.
Дуго радите у медијима, како гледате на медијску сцену у Србији и Црној Гори и да ли медији продубљују друштвену кризу?
Медији су, нажалост, креатори ове кризе. Заправо, медији су нам дати за најплеменитији задатак, да се мијењамо, да нас информишу али квалитетно, правовремено, без идеологије, блаћења. Такође, медију су ту да нас забаве, али на један квалитетан начин као што је то радила Телевизија Београд када смо имали божанствене хумористичке и забавне програме. На крају, задатак медија је и да нас образују, и ако би се држали тог светог тројства, медији би испунили, послије љекарског, најсветију дужност. Данас су медији стављени у службу политике, идеологије, заглупљивања и згртања новца. Они траже тираже, гледаност, спонзоре, то је једно крваво клупко које је тешко одмрсити. Постоје и данас „донкихотовске” борбе, воде их часни људи који ипак истрајавају, али за то је потребан јавни сервис.
Агапе означава неизмјерну хришћанску љубав, шта је за Вас љубав?
Љубав, то је смисао нашег живота не у моралном смислу, него онтолошком, да постанемо бића љубави. Ако бих могао да исциједим суву дреновину из свега онога што сам прочитао, што ме је надахњивало, све бих могао да сажмем у једну реченицу: шта је смисао нашег живота – то је вољети и бити вољен.
Извор. Слобода
