Izaberite stranicu

Постоје људи који ураде значајна дјела, али готово нико не сазна за њих. Постоје људи који желе да на себе привуку пажњу и због тога бивају примијећени. А постоје људи који буду велики у свом времену и Бог допусти да буду препознати као такви.

Прича од дјаду Доброме, заиста је посебна прича. Он је један од ријетких људи који је богатство стицао скромношћу, поштовање просијачењем, а славу тиховањем. И што је он био тиши, глас о њему се даље чуо. Пријатељ људи, птица и дјеце, вјечито насмијани стогодишњи дјечак који је љубављу и вјери учио не само дивни бугарски народ, већ васколико православље и све људе на овоме свијету.

Дјаду Доброга срео сам једног спарног августовског поподнева, наизглед сасвим случајно, премда у животу нема случајности. Бог, срцезналац, упућује нас путевима којим треба да идемо, и допушта да се ти путеви укрсте са људима који остављају траг у нашим душама.

У Софију сам први пут дошао 2013. године са супругом и дјецом, да обиђемо неке од светиња Бугарске. И једна од цркава које смо жељели да посјетимо био је и храм Светог Александра Невског. На самом улазу , стајао је дјадо Добри и разговарао са свештеником. У први мах, помислио сам да је он један од свештеника, а затим сам видио како моја супруга прилази и ставља нешто ситнине у чашу коју је држао. Потом ми је пришла и рекла: „Овај човјек ми је у срцу остао. Осјећам као да га знам већ одавно.“ Затим је пришла да му да још нешто ситнине, а дјадо Добри је почео да јој прича. У једном трену је хтио је да јој пољуби руку, али супруга то није дозволила. Било је просто нестварно гледати овај призор са стране. Дјадо је причао на бугарском, а супруга га ништа није разумјела, али истовремено, као да јој је говорио неким језиком који је превазилазио разумијевање, и супруга се осмјехивала, климала главом и стезала старчеву руку.

Када смо кренули ка хотелу, рекла ми је да јој се учинило да личи на некога кога је давно познавала и да је оставио изузетан утисак на њу. И ја сам био под снажним утиском и никако га нисам доживљавао као просјака. Његова спољашњост је била запуштена, али су његове очи преливале љубав. Макар сам ја то тако доживио. У његовим очима видио сам и топлину и радост и неисквареност. А за те ствари ријечи су сувишне, само их срце осјети.

Убрзо послије тога вратили смо се у Црну Гору. Али смо са собом понијели сјећање на необичног просјака и топлину његовог благослова. Неколико мјесеци касније локалне новине објавиле су причу о животу дјада Доброг. Ја сам је на брзину прочитао, а затим увеличао само слику и показао је супрузи. Упитао сам је: „Знаш ли можда ко је ово?“ Брзином муње је одговорила: „То је онај просјак из Софије!“ Тада сам на глас прочитао текст и прославили смо Бога.
Идуће године дошли смо у Софију, највише да би видјели дјада Доброга. Сада смо већ знали да је он подвижник Христа ради, милосрдник и добротвор и наше су душе хитале сусрету са њим. Опет је било љето, спарина се спустила на град и нисмо били сигурни да ли ћемо га видјети. Ушли смо у величанствених храм окружени тишином и погледом тражили дјада. У полутами цркве, видјели смо неколико људи, али не и онога који је био разлог наше посјете. Моје је срце било бескрајно тужно, јер смо исти дан требали да одемо из града. Међутим, када смо већ били кренули да излазимо, појавио се дјадо Добри. Био је да се мало освјежи у крипти храма и изашао је баш онакав какав га памтим, времешан, попут снијега бијеле косе и браде, насмијан и бескрајно благог погледа. Бити у његовом просуству била је радост сама по себи. Пришли смо му, он нам се осмјехивао, говорио нам је на бугарском. Опет смо осјетили исту ону љубав и мир која нас је прожела и при првом сусрету. Ушима нисмо разумјели ријечи које нам је упућивао, али смо срцем схватали да говори о Богу, о љубави, да нас подучава о ономе што је најбитније у животу. Подигао је руке и очи ка небу, и у том тренутку помислио сам да и сами анђели слушају сваку ријеч овог праведника.
Отишли смо сретни и благодарни Богу. Али срце нас је и даље вукло дјаду Доброме. Попут сунцокрета, окретали смо своје главе ка извору свјетлости. Трећи и последњи пут видјели смо дјада Доброг 2015. године. Његова дубока старост већ је почињала да узима данак и знам да сам помислио да се његов земни пут приближава крају. Опет нас је дочекао пун љубави и благослова. Довели смо нашу дјецу и он их је љубио, грлио и благосиљао. Иако стар и оболио, опет је на трен постао дијете са осмијехом на лицу и причао је нашој дјеци, а она су му зачудо одговарала на питања. Могли смо сатима тако да стојимо и да га гледамо. Он се упутио ка столици која га је чекала на улазу у храм и лагано сјео. Држао је чашу за прилоге у руци, замишљен, тако близак, а истовремено тако далек, тај земаљски човјек отргнут од неба. Отишли смо огријани на огњу његове љубави и жртве, да заувијек у души носимо дјелић топлоте.
Следеће године, заједно са мојом сестром опет смо покушали да нађемо дјада Доброг. Дошли смо у храм, али су нам тамо рекли да дјадо долази само за Васкрс и Божић. Отишли смо у Кремиковски манастир јер смо чули да се тамо повукао од свијета и да своје дане проводи у молитви. У овом прелијепом манастиру рекли су нам да је дјадо у Бајлову, свом родном селу. Отишли смо и у Бајлово, гдје смо сазнали да је старац до скора био ту, али да је тада био скоро слијеп и да се о њему брине син који живи у Софији.
Ту се и завршила наша потрага за њим. Господ га је сакрио од нас и ми смо то схватили као поруку да не треба даље да трагамо. Били смо тужни, али и захвални Богу што смо раније имали прилике да га видимо.
Прошле године такође смо посјетили Бугарску. Обишли смо Рилски манастир и поклонили се тамошњим светињама. Прије тога прошли смо кроз Софију и обишли велелепни храм светог Александра Невског. Било нам је помало пусто без нашег драгог старца. Поменули смо га у молитви и призвали у сјећању. Као да смо и у том трену осјећали његово присуство. Колико само неки посебни људи чине да заволимо поједина мјеста, предјеле и градове. Колико нас је осмијех дјада Доброга везао за храм у коме је био, за Софију и Бугарску у цјелини.
Вијест о његовој смрти примили смо не са изненађењем, већ са бескрајном тугом што смо сиромашнији за једног великог праведника. У времену мржње показао је прави начин како вољети ближње. У времену себичности научио нас је да дар од срца умножава доброту на земљи. И да никада нисмо сами док год смо Божији.
Дјадо Добри био је истински војник Христов наоружан смјерношћу, милосрђем и бескрајном љубављу. И свака његова битка била је побједа. Памтићемо његов осмијех који је био кап неба на земљи. Просити његове молитве сада када је код Бога. И надати се да ћемо се сви једнога дана срести у новом Јерусалиму када се трње земље преобрати у цвјетове вјечности.

Немања Вујачић

Pin It on Pinterest

Share This