Када размишљамо и о томе говоримо, шта значи Христово рођење увијек имамо у виду и диоптријску перспективу из којих говоримо. Једна је она унутарсвјетска, природна нама увијек саприпадајућа, независна од наше воље и слободног избора, условљена простором и временом, просто ми смо се родили у неком окружењу, у којем се таква мисао и питање о смислу Христовог рођења јавља и друга оптика, она изабрана и добровољна припадност, зависна и условљена од наше воље и наше слободе, од самовласности нашег избора, а то је она хришћанска и христоподобна уобличеност нашег бића. Када кажемо Христос се роди, за већину људи то дође као нека вијест, међу другима вијестима, проста религијска информација којом се плуралитет живота попуњава и гдје значење, Бог је постао човјек, не разликује се од сваког другог повјесног свједочанства. Она нам просто нешто саопштава, да је Бог постао човјек, и смисао тог свједочанства је цензурисан пољем наше перспективистичке рецепције.
Данас је људима страно свако дубље размишљање о Богу, ријеч Бог нас не подсјећа више на чињеницу да наше постојање није плод слијепе нужности и фаталистичког усуда, већ упада једне персоналне Другости Створитеља у само постојање. Ми смо то истинско осјећање тог божанског присуства у нашим животима у Црној Гори не тако давно и имали, знали шта је истинска радост те благовијести, зато што смо као заједница упућени и задојени још од утробе наше народне на тај однос и ту блискост, све је од наших епских пјесама, наших митова, народног памћења, сликарства израсло и разгранало се од тог осјећања да смо народ изабрани да смо род рођени са Новорођеним. Одсјечени од повјесног тијела те истине, притиснути тјескобом трагичног осјећања живота испражњеног од смисла потраге за лучом макрокозма, препуштени смо свијету у којем ништа нема већу вриједност од наших жеља и наших живота. У том и таквом панкосмичком театру ријеч Бог је само још једна википедијска одредница, у којој је Христос оснивач једне религије, харизматични етичар, побуњеника и борац за људска права који је проповиједао љубав једних према другима, мир у свијету скоро као неки вудстоковски манифест. А опет као у бајци постоје људи којима је та вијест да је Бог постао човјек, најважнија вијест на свијету, једина благовијест којој се радујемо. Чему се онда радујемо у Празнику који је пред нама. Радост је увијек догађај који је изненадан, неочекиван у њему је и тајна и чудо. Тајна да је нешто било сакривено, па се открило и донијело нам радост и чудо, зато што је нешто неочекивано изненада у свој силини упало у наше биће. У старој српској пјесмици Божић Бата сачуван је управо тај елеменат и тајне и чуда. Наиме, не постоји неки Божић Бата, неки маскирани другар који нам доноси дарове и кога очекујемо увијек у исто вријеме и чијим присуством смо овесељени и ослобођени у нашим и онако бременитим животима, макар се он звао Дједа Мраз, Сент Клаус, Свети Никола или како већ га називали; у наше животе бата, односно изненада долази новорођени Христ опосредован симболички кроз празник његовог рођења односно Божић. Али како то изненада долази сваке године, шта је то неочекивано у очекиваном. Ми смо данас научени готово рефлексно да будемо подстицани да реагујемо са осјећањима среће и радости на одређене програмиране стимулансе. Рекао бих да смо обучени да реагујемо на одређени начин, да једне друге дарујемо, да очекујемо слаткорјечивост у духу празника, да понављамо религијске, друштвене идеолошке фразе доброг живота, да учествујемо у етнопредставама Бадње вечери, паљења Бадњака, заборављајући да све то има смисла само и ако је наша радост Празника Христовог рођења истинска и стварна радост проистекла из заједнице односа са Оним који нас је из-ненадио. Радост се не учи, она се само остварује у начину како учествујумо у љубави, да неког волимо. Само онај ко воли зна шта је љубав, поновљајући ону радост коју мајка има за своје дијете, љубав коју није научила из пренаталних семинара и из антологија љубавне поезије, већ оваплоћена љубав проистекла из односа, из истиновања стварности заједнице, из упућености и посвећености једног бића у потпуности другом бићу. Е то је она радост онога неочекиваног који сваки аутентични истински човјек осјећа у чину рођења Христовога у том чудном чуду, да је Исус Христос, Бог постао човјек, да се појавио као новорођенче, ослобођен од своје божанствености која га не нагони својом божанском природом да јесте то што јесте, већ то чини слободом љубављу да постане нешто друго од онога Ко јесте, да постане Човјек. Он „Бог од Бога, Живот од Живота, Свјетлост рођена од свјетлости”, човјек по видљивом, а Бог по невидљивом. И том се чуду да је Бог постао дио нас не може начудити, да је Странац посјетио нашу земљу, али и да смо ми тим чином божанског оваплоћења постали судионици небеске трпезе. Чудо и Тајна од тада не постоји само у Чуду и Тајни већ у нама као Радост сусрета. Христовим рођењем ми нијесмо само откривени догађају Богочовјека и догађају Оваплоћења већ смо откривени кроз Њега и Оцу. Ово је празник и Очев јер „нико не зна Сина до Оца, нити Оца ко зна до Син” (Мт. 11,27). Он који је Један, Нерођен, Беспочетан, Непромјенљив, Неизменљив, Необухватљив сада је преко Сина свога Јединороднога откривен и близак и нашој човјечности. Ми смо усиновљени Оцу кроз Сина његовог у свему подобном Њему. То је и начин нашег ослобођења од окова наше природе, могућност да постанемо причастици не знања него истине постојања као бића заједнице Бога и човјека. Та луда љубав која нас ослобађа у слободи односа, у нашој метохији са Богом, у љубави као начину како Бог постоји не као неки модел понашања који нас усрећује и доноси нам разне облике задовољства, па било она и религијска, а она знају бити и најкомплекснија, већ као начин постојања, као само постојање. Зато је и Празник Рођења Христова прилика да демаскирамо ту празнину олаког и јефтиног задовољства и наученог оптимизма, ма како га вјешто обукли у национално, религијско или традицијско рухо, он је шанса да наша радост буде истинска и аутентична јер је проистекла из сусрета, из отпечаћеног искуства Живог Бога, из самог живота којег немам већ га живим као сусрет и заједницу са Новорођеним.
