Izaberite stranicu

Ријеч је о историјској вертикали. Та вертикала није много дубока. Темеље јој налазимо у Првом уставу Књажевине Црне Горе који јој је дарован тек 1905. године.

Тада је Црна Гора била суверена и међународно призната европска држава 28. у низу независних држава. У том првом уставном акту дословце је писало да је Црна Гора држава српског народа. Цитираћу мање познати пасус тадашњег уџбеника историје за основне и средње школе. У Црној Гори живе и Шиптари и Хрвати, и Срби друге – муслиманске вјере (вјера је била примарна) којима се гарантују иста права. Али, каже се даље у документу, има наших сународника који још нијесу ослобођени. Па је наша обавеза не само да чувамо своју државу, већ исто тако и да им помогнемо да и они већ једном скину туђински ропски јарам.

Подсјетити надаље на претходни, први правни акт Законик књаза Данила у чијем члану 92 дословце пише да у Црној Гори живи српски народ православне вјере.

И у кратком периоду међуратне Југославије 1918-1941. године становници Црне Горе су били исто што и до тада: већински српски народ. Они су, међутим, формалноправно нестали након Другог свјетског рата 1945. године, што је санкционисано савезним и републичким уставима 1946. и 1947. године. Поставља се питање да ли то значи да су се сви дотадашњи Срби из Црне Горе негдје одселили. И зашто?! Сви остали народи су остали на стандардним вриједностима. Само је нестало Срба у Црној Гори и појавили се национални Црногорци. Те промјене су санкционисане и Уставом ФНРЈ и Уставом НР Црне Горе као њене равноправне федералне јединице.

У Нацрту Устава НР ЦГ је била наглашена социјална компонента; национална се није ни помињала. Онда се потискује социјално и идеолошко у корист националног. Тако се отворило питање шта се то десило са Србима Црне Горе; да ли су нестали или се одселили. Одакле су дошли национални Црногорци; ако су уопште и дошли у тако великом броју. Објективан одговор: нити су Срби Црне Горе нестали, нити су национални Црногорци однекуда дошли. У питању је један те исти народ, којем је само име промијењено! И то у проценту 100%! Али зашто је и то учињено. Колико у томе има самовоље а колико добре воље. То је битно питање. Забуна је утолико већа што се на исти начин третира, или понаша муслимански народ. Од пописа до пописа мијењали су име. Данас су: Муслимани и Бошњаци. Индикативан је став Адила Зулфикарпашића о томе, па ћу га цитирати: Нису сви Бошњаци (у БиХ) муслимани. И нису сви Муслимани (на примјер из Црне Горе) Бошњаци!

Након пописа 2011. године створен је прави хаос. Срби и Црногорци су имали додатне одреднице Србин Црногорац и Црногорац Србин па су уочене непринципијелности када је брисано друго име. Сличне непринципијелности су примијећене и код Муслимана Бошњака. Албанци су чак запријетили тужбом у Стразбуру. Изгледа као да се хаос плански производи и да тај хаос неко обилато користи.

Много тога се промијенило од првог до садашњег Устава Црне Горе. Нико разуман то не спори, нити жели да спори. Једино је народ Црне Горе остао непромјењив, иако је, евидентно да је нечија жеља да се промјеном његовог имена мијења и његов идентитет.

Уосталом свакодневно слушамо поруке о измијењеном идентитету. Једна од битних промјена тиче се језика и писма. Никада латиница није била наше писмо, већ глагољица и ћирилица. Данас имамо и нови правопис. „Срећом – каже један наш књижевник – неписмени су и они који су правили та (нова) слова. Ни њихови налогодавци не говоре тим језиком. Нико нормалан никада није био, па ни данас, противу модернизације језика. Њу је извршио реформатор Вук Караџић. Уз похвале цивилизоване Европе. Актуелна „модернизација писма и језика тиче се мого чега, само не лингвистике као науке о језику!

На истом фону је и атак на Цетињску митрополију. Конкордат је увијек значио привилегију за католичанство. Зато смо кроз историју имали и крваве литије.

Навели смо само неке драстичне примјере да бисмо указали куда води политика затирања историјског идентитета Црне Горе. Пропагирање новог идентитета нема ама баш никакве везе са повраћеном независношћу Црне Горе, још мање са њеним данашњим међународним признањем и чланством у ОУН. Али и те како има везе са њеним данашњим статусом: да ли је Монархија или Република, односно Монархистичка Република или Републиканска Монархија. Или је, можда, најближа приватној држави, за коју опцију још нико није добио мандат. А тој опцији је најближа по начину организације, по функционисању и многим другим обиљежјима.

Много тога реченог је знано у нашој историографији. Неке чињенице, међутим, ваља и понављати. Чак и врло често. Да их не би прекрио вео заборава. А то нам се управо дешава. Поручују нам и да нас историја ничему не учи. И то је дрска неистина оних који би хтјели да се чим прије заборави њихов „допринос у досадашњим историјским процесима.

Морамо добро означити што хоћемо. И што су наши приоритети. Куда идемо. Ко то не зна никада није стигао тамо гдје је кренуо.
Добре идеје су увијек добродошле, сем код оних који имају потребу да фалсификују историјску прошлост и тако „на научним основама промовишу нови идентитет Црногораца.

Духовност је врло суптилна тема. Материјално сиромаштво је посљедица духовног сиромаштва. Оплеменити се њиме значи учинити велики искорак у будућност. Судбина је ипак у нашим рукама!

Академик Зоран Лакић

Извор: Дан

Фото: Новости

Pin It on Pinterest

Share This