Izaberite stranicu

У Недјељу 32. по Духовима, 29. јануара 2017, када Црква прославља Спомен чудесног ослобођења Светог апостола Петра из тамнице, као и Преподобног Ромила Раваничког, одслужена је Света Литургија у Храму Победоносца Георгија, под Горицом у Подгорици.
Светом Литургијом началствовао је протојереј Јован Радовић, уз молитвено учешће протојереја-ставрофора Милуна Фемића и протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића.
Ово литургијско славословље пропропраћено је појањем мешовитог састава хора храма Светог Георгија, који похађају школу појања, коју већ дужи низ година води протојереј Јован Радовић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном беседом сабранима обратио се протојереј Јован Радовић, рекавши да смо „данас имали прилику да чујемо причу о маленом Закхеју“.
„Mјесец дана прије почетка Васкршњег поста“, казао је Отац, „Црква нас подсјећа и опомиње да га и ми осмислимо на прави начин.
А у данашњем Јеванђељу, чујемо како Господ после исцељења десет губаваца и слепог Вартимеја – долази у Јерихон. Палестина је мала земља тако да су се све вести брзо међу људима шириле. Тако да је сав народ у Јерихону изашао, да види тога Праведника и Чудотворца.
А Закхеј је био службеник у томе граду; цариник, старешина цариника. И као и сваки други човек, грешан. Његова професија је била часна али се он бавио нечасним добитком у часној професији – што Црква и дан данас сматра, грехом, нагласио је отац. Закхеј је скупљао новац од свога народа, јеврејскога, за Римљане, као порез. Но, он је много више отимао од свога народа; у Јеванђељу се каже да је био богат, што упућује на то да је његов гријех био среброљубље.
Међутим, и он је чуо за Тога Чудотворца. Али, био је мали растом.
Огромна маса народа изашла је како би видела Тога Чудотворца, а Закхеј – знајући да неће моћи да га види лицем у лице – се попео на једну дивљу смокву, да би га што боље видео.
Управо се та жеља Закхејева и нама предлаже, отац је нагласио – да пожелимо покајање и спасење души својој.
Јер, сваки човек има у себи савест. А савест је глас Божији у човеку. Онда када нешто добро направимо, онда нас та савест награђује – и ми смо радосни и весели. А када себи или некоме зло урадимо – ми се осећамо много ружно и осећамо грижу, односно суд на својој савести.
Тако је и овај мали Закхеј, сигурно, као и сваки други човек, покушавао да затоми своју савест. И ми данас, грешећи, слушајући своју савест која нас обличава – најчешће, не желимо да је чујемо. Гледамо да је нечим затомимо, да не би била превише бучна. Међутим, немогуће је да оно што је Божије уништимо у нама; јер се савест од првог до последњег издисаја налази у нама.
Тако и овом Закхеју, савест није била чиста. Знао је како је новац зарадио, али осетио је -Светитеља над Светитељима, Господа да долази у Јерихон. А Господ, срцезналац, видећи све – видео је душу његову. Покајање Закхејево.
Значи, отац је појаснио, Закхеј је прво осетио стид од свога живота,покајао се а затим је пожелео спасење. Господ му је моментално изашао у сусрет и први га је опазио. Из те силне масе народа, осетио је жељу Закхејеву. И казао му: ,,Сиђи брзо, јер Ми данас ваља бити у дому твоме”. Кажу да је Закхеј брзо сишао и примио га, радујући се.
Господ је осетио његово покајање и одмах му је опростио грех; И Рекао Му, данас улазим у дом твој. Данас улазим у срце и душу твоју.
Ми овде видимо, како је отац казао, покајање једнога грешнога човека.Најбитнија порука данас је, да никада никога не осуђујемо. Овај Закхеј је у моменту постао праведник. Господ му је опростио. А народ је осуђивао Господа што је улазио код грешнога човека. Грех који ми хришћани често чинимо –  јесте, осуђивање другога.
Отац је затим поменуо причу која служи као добар пример за поређење онога што чинимо. То је прича из књиге ,,Отачник”; када је један монах направио грех у манастиру, па питају Игумана – какав грех је направио онај монах. А Игуман каже, страшан грех. И те ноћи, онај монах умре. Исте ноћи Игуману у сну јави се Сам Господ и упита га: ,,Реци где да ставим душу овога калуђера”? А Игуман му рече: ,,Како бих ја то могао знати”. А Господ му одговара: ,,Па ти си данас узео мој суд у своје руке”.
При крају беседе началствујући свештенослужитељ понавља као и сва Црква Христова која громогласно говори – да бисмо се спасили, потребно је – да не осуђујемо и да опраштамо једни другима. Јер, сво Јеванђеље управо о томе говори. Не судите и нећете бити осуђени. Опростите и опростиће вам се. То је програм целокупнога нашега живота. Свети Оци кажу, никада не суди некоме човеку, јер никада не знаш, какав ће му крај бити.
Ми видимо некога да греши моментално, ал не видимо његово покајање. Јер треба да знамо да је у животу неминован следећи духовни закон – оно зашта другога осуђујемо,најчешће сами у тај грех падамо.
Затим, по примању Светих Дарова Христових, верни народ је заблагодарио Господу што га је удостојио ове  Свете Тајне.
Сваке недеље, у просторијама Храма Св. Георгија, одржава се час веронауке који води попадија Надица Радовић. Тако је било и овог недељног јутра.
Призивом Духа Светога, полазници школе
веронауке ,,Св. Ђорђе”, формирали су слагалице са ликовима наших највећих Светитеља, Св. Симеона и Саве, стицали основна знања о њиховим животима те цртали ликове Оца и Сина, твораца државног и црквеног устројства, које се како видимо 9 векова као такво одржало.

Елза Бибић


 

Pin It on Pinterest

Share This