„Титаник” је 15. априла 1912. године потонуо након судара са леденом масом. Нацрт закона о вјерским слободама сударио се са другом масом, која се зове народ. Министар за људска и мањинска права Суад Нумановић, без обзира на чињеницу да је „народ узаврео због закона,” упозорио је да министарство (које именујем као минстарство за вјерска упетљавања), неће одустати од нацрта закона. Закон се упетљао у власничка права богомоља саграђених прије 800 година, које треба да припадну држави. Но што!
Манастири и цркве који су саграђени до 1918. треба да припадну, не српској цркви и Србима који су их подизали, него држави па се народ побунио. Као да су Срби и њихове богомоље од јуче. Рецимо, Српска православна црква “Светога Луке” у Котору (1195), старија је 132 године од Високих Дечана крај Пећи (1327), а само девет година млађа од Студенице (1186). Или манастир Ђурђеви ступови крај Берана саграђени су 114 година прије Високих Дечана, док је Студеница подигнута неких 27 година прије Ђурђевих ступова. Они преко осам вјекова свједоче о свом постојању па тешко пролази код Црногораца да вјерско објекти СПЦ постану званична мета за државну пљенидбу, тим прије што је црногорска држава изникла из олтара српске православне цркве. Побројане светиње као и манастир у Морачи, Ждребаоник, Осторог и стотине других цркава и манастира подизали су Срби. Заборавити оно што је било, носи ризик слабог предвиђања што се може деситу сутра.
Телевизијски снимци са расправа о Нацрту закона претвара наше домове у простор за представе. Уради нешто што нико није урадио прије тебе да би био „бесмртан.” Митрополит наканонске Цногорске православне цркве ударио је старицу и постао „бесмртан,” што је планетарни случај. Народ је за Мираша Дедеића руља, јер му није показала добродошлицу, па је баба добила задланак. Јавна расправа није могла да се одржи, јер скупу нису могли да присуствују сви заинтересовани грађани. Одређена је неусловна, омања просторија гдје се изгледа примјењује принцип: Унутра наши, вани њихови. Ако је тврдња само дјелимично тачна, онда је јавна расправа конципирана као школа варања.
Калуп има увијек исти одливак, зато је, мислим, потребна једна политичка паралела. Против цетињске Митрополије изгледа прибјегло се коришћењем хрватских искустава за НДХ приликом изгона Српске православне цркве. Независна држава Хрватска, под вођством Анте Павелића декретски је укинула Српску православну цркву и умјесто ње промовисала тзв. “Хрватску православни цркву.” Павелићев амбасадор при Светој столици др Никола Рушиновић 9. маја 1942. године пише: “У томе акту Света столица гледа пут ка вјерској Унији.” Улога овог мртворођенчета у Хртавској сводила се на денационализацију Срба.
Главни пропагатор нове цркве у Хрватској био је Црногорац, Савић Марковић Штедимлија, који је у Загребу покренуо часопис „Глас православља.” Приредио је и „Православни календар,” за 1943. годину. Руски емигрант, распоп Гергомен постао је „митрополит” Хрватске православне цркве. Пришло му је неколико рашћињених свештеника. У Црној Гори ову неканонску цркву, односно партијско-религијску заједницу представља рашчињени Мираш Дедеић, од 17. јануара 2000. године, који подуже тражи да се њему уступе сви манастири и цркве Српске православне цркве. Колико знам, само још у Порторику је регистрована, у локалној административној јединици, „Византијска православна црква”. Умрла је природном смрћу, због мањка вјерника.
Никола Ивановић
Извор: Дан
