Понекад покушам да се присјетим свог најранијег дjетињства и увијек ми је пред очима дневни боравак, вечерњи филм о неком рату и сцена из филма са ископаном раком за укоп неког.
Ова сцена ме толико потресла да сам почела да плачем и у необјашњивом страху понављам: „Ја не желим да умрем, ја нећу да умрем“. Мајка ме ухватила за руку и извела у ходник, рекавши ми полако: „Сви морамо умријети једног дана“.
Заборавила сам ту ноћ, али ме није напуштао страх од страшног часа кончине, мојих ближњих, а да не помињем своје…
***
Сјећам се одласка у цркву. Нијесам ништа знала о том мјесту, о људима, о Богу. Појање за пјевницом ми се веома допало и пожељела сам да и ја некад запјевам тамо. На позив пароха оца Бошка Фемића почела је вјеронаука. Били смо радосни што што нам се указала част да пјевамо. А како смо само пјевали! Ах! Једна пјевница – 10 веселих громогласних неусклађених гласића, а друга – сопран сада већ почивше Живке, Бог да јој душу прости. Сви смо били необично срећни и шаптали смо међу собом како нас у том часу анђели јако воле. Није било смрти близу нас!
Један човјек на самрти замолио је оца Бошка да када му буде служио опело појемо ми, ђеца из хора. И било је тако. Гвозден бријег је одлијегао веселим гласићима: „Вјечнаја памјет!“ А ми смо били и тада срећни. Храбри мали Христови борци!
И ништа посебно нијесмо очекивали. Било нам је довољно то што долазимо у храм Господњи. А Отац наш Небески је увијек био ту, са нама, знајући сваку нашу жељу!
Али, године се нижу, а тијело јача. Нисмо више били она безазлена ђеца. Почели смо да размишљамо као одрасли, да се понашамо као одрасли: да тражимо љубав, пажњу и милост људи, да се уздамо у човјека… Било је у нама среће, али фалио јој је сјај! У цркву смо ишли ужурбано, са хиљаду проблема, обавеза, питања потребних и непотребних. Бог је и даље био ту, али ми смо се осјећали довољно зрелим за даљи самостални пут кроз живот.
Удала сам се и занемарила црквени живот. Мој добри Бог ме чекао на безброј литургија, а ја нијесам долазила. Служила сам свима осим Богу! Терет живота је постајао све тежи, и као оков, а ја сам чезнула за слободом. И – сјетих се Бога! Потрчах у цркву… Бог је и даље био ту и чекао ме. „Зашто неког нијеси послао по мене, Боже?!“ – помислила сам у себи. А Он рече: „Послао сам ти честитог супруга, нијеси дошла; послао сам ти здраву ћеркицу; нијеси дошла; узех ти мајку, нијеси дошла…“
Ех, каквих бих само глупих оправдања могла да набројим зашто нијесам дошла!
И данас залутам, удаљим се од Бога, глупо мислећи да ће неко истински бринути о мени осим Њега. Пророк Јеремија је рекао: „Проклет био човјек који се узда у човјека…“ Заиста је тако.
***
Понекад, или почешће, питам свог духовника за неки мој проблем, а он каже „Моли се и воли!“ И то ми засмета. Па, шта он ради ако ја морам и да радим и да се молим, и још да волим оне који ми се не воле! Што ми је помогао? Ето, опет проговара моја глупост. И моја лењост.
***
Како је дивно посматрати олтар и небо над њим док свештеник произноси: „Горе имајмо срца“, а народ одговара „Имами ко Господу“. Имаш утисак да Светој Дjеви и Исусу Христу иде у загрљај свештеник! Каква љубав! Бесмртна, вјечна.
***
Полако тонем у сан:
„Оче, јеси ли ту?“
„Ту сам, чедо моје, заувијек!“
„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“.
Зорица Дабановић
