Select Page
Ове године се навршава четрдесет година од турске инвазије на Кипар, чиме је започело раздобље страдања кипарских Грка, које није ни до данас престало. Страдање кипарских Грка, посебно са сјевера острва, увелико је слично и страдању Срба на Косову и Метохији.

Грци су најстарији становници Кипра и на њему су присутни још од XIII вијека старе ере. Апостол Варнава, један од ученика Светог апостола Павла, био је апостол хришћанске вјере на Кипру и ширио је Христову ријеч међу кипарским Грцима. Ускоро потом хришћанска вјера се утемељила на Кипру, тако да је већ на Трећем васељенском сабору, одржаном у Ефесу 431, Кипарска Црква добила аутокефалност. Када су Римљани окупирали Грчку и Малу Азију, и Кипар се нашао под њиховом влашћу. Након подјеле Римског царства на Источно и Западно крајем IV вијека, Кипар ће ући у састав Византије – Источног римског тј. Ромејског царства, да би га касније заузели Арапи.

У средњем вијеку је био у рукама Млетачке републике, али су га у рату са Млецима окупирали Турци 1571. г. Наредник 300 година Кипар ће остати под влашћу Турака. Желећи да промијене етничку слику острва, Турци су у наредних 300 година досељавали турско становништво из Анадолије. Ипак грчко становништво је остало већинско, а тако и православни духовни, грчки етнички карактер острва. Британци су 1878. г. окупирали Кипар и под британском колонијалном влашћу Кипар ће остати све до 1960. г. Под вођством духовног архипастира кипарских Грка, архиепископа Кипарске Цркве Макарија, кипарски Грци су 1955. г. отпочели борбу за самоопредељење и за припајање острва Кипра Грчкој. Британци ће 1956. г. архиепископа Макарија интернирати на Сејшелска острва у Индијском океану, али ће га већ наредне године пустити на слободу. Будући да је Турска одбијала да прихвати присаједињење Кипра Грчкој, већ 1959, договором Лондона, Атине и Анкаре, остварен је споразум којим је предвиђено да 1960. Кипар постане самостална држава, републиканског облика власти. Тако је и било – Кипар је 15. августа 1960. г. стекао самосталност.

За првог предсједника самосталне Републике Кипра именован је архиепископ Макарије, а за потпредсједника Фазил Кучук који је био у то вријеме вођа турске етничке заједнице на острву. Макарије је морао да пристане да на Кипру и даље остане британска војна поморска база Акротири која постоји све до данас, захватајући неких 3% острва. Над овим дјелом острва кипарска влада ни до данас не врши свој суверенитет. Очито да је Британцима Кипар био врло важна гео-стратегијска тачка у источним Средоземљу, ако не и најважнија.Односи између турске и грчке заједнице на острву бивали су све лошији. Турци су захтијевали припајање сјевера Републици Турској. У таквој ситуацији већ 1964. г. између Турака и Грка на сјеверу острва дошло је до пушкарања, а потом и до све већих сукоба и окршаја. Стога је, одлуком ОУН-а, на Кипар исте године упућен мировни одред.
У међувремену, 1967, у Атини је власт преузела војна хунта на челу са пуковником Пападопулосом и генералом Патакосом. Командант кипарске народне гарде Николаос Сампсон извео је 15. јула 1974. г. војни удар и оборио архиепископа Макарија са власти, спремајући се да након тога донесе акт о уједињењу Кипра са Грчком, својом етничком матицом. Сматрајући да је тиме нарушена етничка равнотежа на острву и да су озбиљно повријеђени интереси кипарских Турака, вођа турске националне заједнице на Кипру Рауф Денкаш позвао је турску владу да пошаље турске војне снаге на острво. Тако је и било. У складу са унапред изрежираним сценаријем, предсједник турске владе Булент Еџевит упутио је одред од око 35.000 турских војника и официра на острво.

Турци су 20. јула 1974, без објаве рата, спровели инвазију сјеверног Кипра, окупирали су Фамагусту, Хиренију и све веће градове насељене грчким становништвом, протјерујући га на југ острва, палећи грчке домове, рушећи цркве и манастире и преоравајући грчка гробља. У овом акту агресије извршено је сурово етничко чишћење: око 200.000 кипарских Грка протјерано је са сјеверног Кипра на југ острва. Етничко чишћење је било 100%, тако да ни најмања заједница кипарских Грка на сјеверу острва није могла остати. Турска армија је заузела и дио престонице Никозије. И Никозија, као и цјелокупно острво су подијељени „зеленом линијом“ на сјеверни и јужни дио. „Зеленом линијом“ све до данас патролирају војници из састава Мировних снага УН.

Преврат Николаса Сампсона није успио. Архиепископ Макарије, који се склонио у британску војну базу Акротири, а потом отишао у иностранство поново је, на захтјев свог народа, дошао на острво и наставио да руководи грчком заједницом све до упокојења 3. августа 1977. Он је водио неутралну спољну политику, руководећи се начелима националног суверенитета и очувања православне духовности на јелинским основама. Макаријева спољна политика, као и протурски исламофилски став Велике Британије и Сједињених Држава условили су инвазију острва. Турска инвазија је наишла на одобравање Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, које својим гео-политичким ставом и покровитељством над турском спољном политиком све до данас омогућавају да се стање на сјеверу острва не промијени.

Кипарски Турци су 9. јуна 1975. г. прогласили стварање Турске федеративне државе сјеверни Кипар, али им ни то није било довољно па је парламент кипарских Турака 31. децембра 1983. г. изгласао независност сјеверног Кипра, проглашавајући тзв. Турску републику Сјеверни Кипар, коју осим Анкаре нико у свијету није признао. Сви покушаји тзв. међународне заједнице да се мировним преговорима исходује уједињење острва свршили су се неуспјехом. Кипарски Грци су пристајали на федерацију, с тим што су сматрали да би кипарски Турци дио окупираног острва морали уступити кипарској-грчкој федеративној јединици и да би се Никозија морала ујединити, што би искључивало турски суверенитет над њеним дјелом. Истовремено, кипарски Турци су сматрали да не може бити говора о повлачењу са било ког дјела окупираног острва и да са кипарским Грцима могу, у најбољем случају, бити у некој врсти лабаве конфедерације, која би њима фактички гарантовала очување тренутне ситуације, само што би она била озваничена неким новим међународним мировним споразумом. У ствари кипарски Грци желе федералну државу а кипарски Турци лабави савез двије суштински самосталне државе.
Истини за вољу, Европска унија је 2004. г. примила Републику Кипар у свој састав као пуноправног члана, признајући суверенитет Републике Кипар над цјелокупним острвом. То је у сваком случају одређена предност кипарске владе над кипарским турским сепаратистима али се тиме овај проблем суштински не рјешава. Како смо већ истакли, острво је етнички очишћено, манастири и цркве су порушени. Тако су манастир Светог апостола Андрије Првозваног код Фахусте Турци претворили у хотел а потом у коцкарницу. Разносе се старе реликвије порушених храмова и продају у иностранству. Грчка гробља су преорана, гробови порушени… Турска је у протеклих 40 година, као и Албанија према Косову и Метохији, водила колонизаторску политику, досељавајући бројне породице из Турске на напуштена имања и домове протјераних кипарских Грка.
Турска је још од средине XX вијека почела да се припрема за реотоманизацију Балкана, Кавказа, и Блиског истока. Сан о обнављају отоманске империје у Инстанбулу и Анкари се никада није угасио. Недавно га је поново, јавно и без увијања, актуелизовао турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган. Но, то је било актуелно и раније – бивши предсједник Републике Турске Сулејман Демирел је након распада СФРЈ 1992. г. јавно изјавио да се распадом Југославије отварају за Турску неслућене могућности, исто као и распадом Совјетског Савеза, и да је по њему у перспективи стварање Турске која би се протезала од Јадранског мора до Кинеског зида тј. све до кинеске провинције Синђијанг или Источног Туркестана, како је Турци и етнички Ујгури називају. На том фону отворено ради и Ердоганова влада у Анкари. Међутим, заборавља се да је пројектована реотоманизација Средоземља почела још 1974, управо турском инвазијом на сјеверни Кипар, и да је то био само први корак који ће Турску у наредним деценијама водити ка постепеној инфилтрацији на простор Балканског полуострва али и на подручје отцијепљених Совјетских република, посебно Азербејџана, Узбекистана, Казахстана, Киргистана, Турменије, Таџикистана. Све ове републике Турци сматрају туркофонским и самим тим их укључују у своју сферу утицаја.
Очевидно је дакле да процес етничког чишћења представља значајан сегмент турске спољне политике над народима православног Истока. Узимајући у обзир све наведене чињенице сматрамо да је корисно подсјетити се трагичне судбине кипарских Грка, судбине која је снашла и наше косовске Србе. Та судба неминовно упућује на закључак да је сукоб између турског империјализма и балканског православља у наредном периоду неминован. Зато је уједињавање балканских земаља са православном духовном традицијом и у политичком и привредном, вјерском, културолошком, безбједоносном и у сваком другом смислу ствар од изузетног интереса за све њих, ствар која се не смије одлагати, јер је доведен у питање опстанак свих православних народа на Балкану, што ће догађаји који очигледно предстоје овом дјелу свијета, сматрамо, тек потврдити.

Предраг Вукић
Извор: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This