Izaberite stranicu

Сриједа, 10. септембар 2014. Добијам поруку да ће у манастиру Вазнесења Господњег у Радовићима бити служена Литургија на празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља.

Одлично, помислих у себи, виђећу се и са својим духовником, средићу се и рећи му како сам лијепа и паметна. А добро би било и да се причестим, јер постим све постове у години, и сриједу и петак! Какав вјерник! Баш је срећник што има мене за духовно чедо.

У том мом размишљању и маштању приближи се вријеме ручку и, онако, у свом гордом узлету, позвах укућане за трпезу.

А за ручак – гулаш!

Моји укућани не посте сриједом, а ја се и не трудим да буде само посна храна у посне дане, осим петка. И за трпезу сједосмо сви и ручасмо. Кад поједох и посљедњи залогај сјетих се да је – сриједа!

А пост? Па барем да се прекрстих прије почетка јела…

О, шока! Али, сад, више због тога што то морам рећи свом духовнику. Међутим, не могу да чекам сјутрашњу Литургију; хоћу да избјегнем исповјест и да га у очи гледам, већ да ми лакше буде позвах га и казах му у грубим цртама што учиних. Са друге стране чујем одговор: „Прасе једно!“

Окрећем се око себе и питам се: Коме то рече?!

* * *

Четвртак, 11. септембар. Мало касним на Литургију, али стижем на Блажена. Од силне жеље да станем за пјевницу, не цјеливам икону, већ одох право код Наде, да се чује у цркви како ја појем!

Послије благодарне молитве приђох Оцу да узмем нафору. Одбих да је узмем од чтеца, већ је хоћу из руке Очеве.
Након службе била је трпеза љубави коју је припремила сестра Нада.

* * *

У повратку сам размишљала о свему што ми се издогађало у ова два дана.

Пут је био подуг, вријеме лоше… И јави се, ниоткуд, Јуда! Поздрави ме:

„Гђе си, колегинице? Изневјерила си свог духовног оца! Издала си га у сриједу као и ја што издадох Спаситеља Христа. А са њим учествујеш у молитви, примаш нафору из његове руке, па и благослов иштеш на грјешно биће твоје. У чему је твоја издаја мања од моје? Ти си горда као и ја, омрсила си се у посни дан не трепнувши, и колико тога бих још могао ти рећи, али –подсјетиће те митарства једног дана.Твој духовни отац је дао обећање пред Господом да преузима на себе спасење душе твоје и на Страшном суду Божијем даће одговор за тебе! А ти – прасе једно!“

* * *

У књизи „Зашто нам је потребан духовник“, коју је издао манастир Михољска Превлака, пише да је Свети Варсануфије у једној својој молитви казао: „Владико, или у Царство Своје са мном уведи и чеда моја, или и мене избриши из књиге Своје!“ Али, какав глас ће стићи код мојег Оца? Зашто гаји под њедра своја још једног Јуду?

И још пише да је ријеч једног подвижника била: „Боље је да увриједимо и самога Бога него свог духовног оца“, јер ће се за нашу увреду Богу отац помолити и измолити нам опроштај, а ако увриједимо свог духовног оца, нема ко да се моли за нас.

* * *

Драги моји браћо и сестре, надам да сам ја ријетки Јуда у редовима војске православне Христове. Али, свако од нас требало би да преиспита своје понашање и своје духовне везе, па или да их раскидамо, да не би са нама још ко погинуо, или да се поправљамо, како би се наше трпезе љубави преселе у Царство Божије.

Зорица Дабановић

Pin It on Pinterest

Share This