Народи Црне Горе су у политичком погледу публика која већ четврт вијека гледа исту монодраму и повремено статира у њој. Не би то, наравно, био проблем, да једини, главни и самозвани глумац сваке сезоне не продаје карте за филмски спектакл, умјесто за монодраму. Да би превареним грађанима пружио привид нечег другог, или тачније мањег, од безочне и потпуне преваре, повремено ангажује некакве политичке аутсајдере који прошетају бином. Онда се чини да глумац није баш сасвим сам, да није једини у сценарију и да превара није баш потпуна, систематска и самодовољна.
У прошлости била су то разна удружења. Касније опозиционе парламентарне странке обмануте или спремне да обману у вези са промјенама, очувањем демократске заједничке државе са Србијом, око „европске“ будућности, обнове државности или афирмације умилних и европских, неодрљевићевских идеја. Сви су они прошетали, Европа/ Еуропа није дошла (осим код некога у еврима), а режим је остао. Проблем је штака што им функција престане најчешће брже него здравој нози. У случају Ђукановићевог режима није ријеч о могућности да друга нога зацијели (пошто исте нема) већ се штака поломи од оптерећења, употребе, а често њоме режим удара по својим непријатељима. Зато паметнији у дворској опозицији повремено покушају мало да се ревитализују, одморе и освјеже у опозицији. Када једном оду, а примјер СДП-а то јасно показује, појаве се нови који спремно прузму улогу ослонца сакатом режиму. Онда се сви нађу у проблему – осим режима, наравно, који вјерује да је боље имати неколико штака него обје здраве ноге…
Са занимањем сам прочитао интервју потпредсједника Скупштине Црне Горе и функционера Бошњачке странке господина Суља Мустафића. Чини ми се да сам током протеклих десетак година прочитао неколико таквих интервјуа. Утисак је да сам прочитао један уредно попуњени формулар. Мапо о бившој или будућој-бившој „штули“ Ђукановићевог режима: па је тако г. Мустафић дао оцјену утемељености и популарности СДП-а, као и да ли су оне сразмјерне амбицијама. Затим ту је и оцјена целокупне опозиције. Питање могуће сарадње СДП,-а са уједињеном опозицијом питање је односа са „партијама које су до јуче проблематизовале црногорску државност“. Признајем, не познајем довољно босанскобошњачки језик да бих потпуно разумио шта значи „проблематизовање државности“.
Да ли у Демократском фронту или у парламентарној опозицији постоји нека странка или појединац! који је желио да укине Републику Црну Гору и прикључи је другој независној држави? Колико је снажан покрет у Црној Гори или Србији заступао прикључење дијела територије ове републике некој српској држави? Државу Црну Гору нису измислили Мило Ђукановић, Светозар Маровић, Игор Лукшић или проф. др Миодраг Мишко Вуковић. Она је постојала и раније, споменута господа су јој промијенила идентитет, али за сада ријеч је о земљи која је државност стекла у неко друго, давније вријеме. Помало је чудно када неко ко води странку, чији је назив узет по народу који дијели суверенитет у тронационалној сусједној држави, притом назив народа има двадесетједногодишњи континуитет и данас обухвата и дио муслиманског становништва Црне Горе које до скоро никакве везе са Босном и Бошњацима није имало, сматра одбрану црногорске државности за кључан политички интерес. Посебно када као непријатеља црногорске државности препозна митрополита који слави њене утемељитеље владику Данила и Св. Петра Цетињског. Коначно, налазим да је комична критика високог великодостојника православне цркве. У политици постоји једно правило. Ријеч је о коректности. Као грађанин и интелектуалац, као припадник мањине која јесте или мисли да је угрожена, господин Мустафић наравно има пуно право да критикује митрополита Амфилохија због његових изјава о владики Данилу и истрази потурица. Као политичар и првак једне странке, он би прво требало да се огради од једног муфтије који је не тако давно тврдио да је над Бошњацима/Муслиманима у Црној Гори током три стотине година, све до наших дана, вршен геноцид. Такође, требало би да понешто каже и о два од два великодржавна пројекта који данас заиста угрожавају Црну Гору: један је покушај стварања „санџака“ а други укључивање дјелова њене територије у Велику Албанију. У земљи, у којој је српска државна застава развијена на утакмици кривично дјело, истовремено није проблем када најљепшу Албанку из Албаније бирају у Улцињу или када о „санџаку“ говори високи вјерски великодостојник из сусједне државе.
Шта рећи? Господин Мустафић вјерује да је укључивање у НАТО услов државног опстанка Црне Горе. Питам се од кога је то државни опстанак угрожен? Од Србије?
Од Русије? Да ли је можда угрожен од народа који неће у НАТО и који ће приликом уласка поново бити ускраћен за демократско право избора | и понижен референдумском или изборном крађом коју ће дозволити интереси САД или чланица ЕУ?
Чедомир Антић
(АУТОР ЈЕ ИСТОРИЧАР И ДОЦЕНТ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ)
Извор: Дан
Фото: mc.rs
