Маг­да Пе­тер­нек: Сласт опраштања је много љепша од "сласти" освете

Пи­ше: Маг­да Пе­тер­нек

Сласт опраштања је много љепша од „сласти” освете, јер „сласт” освете прати болно и неизљечиво кајање, а сласт опроста је лијек за душу <бр /> Ни­је­сам скло­на да баш уви­јек вје­ру­јем тзв. му­дрим из­ре­ка­ма, јер не ми­слим да је сва­ка баш исти­ни­та, па ни му­дра. На­рав­но да мно­ге је­су, јер их је на­у­чи­ло ис­ку­ство, као и ме­не са њи­ма, али ону – да се осве­та сер­ви­ра хлад­на, не мо­гу ни да „при­ми­ри­шем” ни да при­хва­тим. Осве­та је уви­јек љу­та и опа­сна на би­ло ко­јој „тем­пе­ра­ту­ри” и у би­ло ком об­ли­ку. Са­стој­ци су отров­ни и по­губ­ни. По­сли­је ње не­ма опо­рав­ка. Баш ни­ка­да. Ту ври­је­ме ни­ка­да не чи­ни сво­је.
Сви љу­ди тра­га­ју за из­во­ри­ма по­но­са и успје­ха, сви би же­ље­ли да стиг­ну на циљ. До тих ви­си­на сти­же се уз од­ри­ца­ње, сна­жну во­љу, пре­ко­ра­ва­ње и од­га­ја­ње сво­је ду­ше, јер су опра­шта­ње, ли­је­по ми­шље­ње о дру­ги­ма, спрем­ност да се при­хва­ти из­ви­ње­ње, са­вла­да­ва­ње у љут­њи, пра­вед­ност у на­гра­ђи­ва­њу и ка­жња­ва­њу – мје­ри­ла чи­сто­те ду­ше и ње­не пле­ме­ни­то­сти. Онај ко ни­је успио да се из­бо­ри за ове ли­је­пе осо­би­не, да им се при­бли­жи и на кра­ју и оки­ти њи­ма, вр­ло ла­ко мо­же да упад­не у зам­ку ко­ја се зо­ве осве­то­љу­би­вост. А ка­да се ду­ша за­пр­ља тим свој­ством он­да су осор­ност, на­си­ље, мр­жња, ја­сни зна­ко­ви и оби­љеж­ја та­кве лич­но­сти, и она по­ста­је сим­бол агре­сив­но­сти и ван­да­ли­зма. Јер, по­зна­то је да осве­та под­ра­зу­ми­је­ва при­мје­ну ка­зне ко­ја је пра­ће­на пре­зи­ром, ко­ји опет се­же до гра­ни­це срџ­бе и пре­тје­ри­ва­ња у ка­жња­ва­њу. Све то је по­сле­ди­ца опи­је­но­шћу ла­жном ве­ли­чи­ном и же­љом за до­ми­на­ци­јом и пот­цје­њи­ва­њем дру­гих.
Осо­бе скло­не та­квим осо­би­на­ма, сма­тра­ју да је то­ле­ран­ци­ја, опра­шта­ње, са­вла­да­ва­ње, од­ли­ка сла­бих и ку­ка­ви­ца. Они у то­ме ви­де не­ку вр­сту по­ра­за и по­ни­же­ња. На­про­тив, те осо­би­не као што су бла­гост, ра­зу­ми­је­ва­ње и то­ле­ран­ци­ја нај­бо­ља су сред­ства за ис­кор­је­њи­ва­ње мр­жње и пре­зи­ра из ср­ца оно­га ко је учи­нио на­жао и ко мр­зи. Сход­но то­ме, ја­сно је да је осве­то­љу­би­вост, те гру­бост и осор­ност ко­је је пра­те, знак сла­бо­сти, а ни­ка­ко знак му­дро­сти и сна­ге.
Оно што је за ме­не вр­ло по­тре­сно и не­при­хва­тљи­во је­сте да мно­ги сво­ју осве­то­љу­би­вост и осор­ност по­ка­зу­ју пре­ма сво­јој дје­ци, ро­ди­те­љи­ма, брач­ним парт­не­ри­ма, чи­не­ћи на­си­ље на раз­не на­чи­не, а све ка­ко би се осве­ти­ли и по­ка­за­ли сво­ју „сна­гу”. Ка­да се то већ де­си, он­да је ка­сно за би­ло ка­кав по­вра­так, или уза­луд­но ка­ја­ње.
По­сто­ји анег­до­та ко­јој се че­сто вра­ћам и ко­ја на­ла­зи свој сми­сао и су­шти­ну у мно­гим жи­вот­ним си­ту­а­ци­ја­ма, па и у овој. На­и­ме, до­шао чо­вјек код му­дра­ца и по­жа­лио се: Ја имам род­би­ну ко­ју оби­ла­зим, а они ме­не иг­но­ри­шу. Па­жљив сам, ли­је­по пре­ма њи­ма по­сту­пам, а они ру­жним вра­ћа­ју. Благ сам пре­ма њи­ма, а они су пре­ма ме­ни гру­би и без­об­зир­ни. На то му је му­драц мир­но од­го­во­рио: Ако си та­кав као што ка­жеш, знај да је то као да си им уста же­ра­ви­цом на­пу­нио. И све док се бу­деш та­ко по­на­шао сна­га и му­дрост ће те по­ма­га­ти про­тив њих.
Због то­га сма­трам да је сласт опра­шта­ња мно­го љеп­ша од „сла­сти” осве­те, јер „сласт” осве­те пра­ти бол­но и не­из­ље­чи­во ка­ја­ње, а сласт опро­ста је ли­јек за ду­шу. Бол­на чи­ње­ни­ца је и та што осве­та не­ма свој по­че­так и крај. Она је као вир, као жи­во бла­то. Вр­зи­но ко­ло. Јер онај ко се све­ти сла­би­јем од се­бе осје­ти­ће осве­ту оно­га ко је ја­чи од ње­га. На­жа­лост је та­ко. Осве­та је уви­јек и без по­го­во­ра ужи­ва­ње сит­не и сла­бе ду­ше. Све ње­не вр­сте су ин­фи­ци­ра­не истим ви­ру­сом. И све ње­не бо­ле­сти су пре­но­си­ве. Она осве­та ко­ја је нај­го­ра је­сте на­рав­но она крв­на. Али тре­ба има­ти у ви­ду да је и она по­сле­ди­ца на­из­глед ба­нал­них си­ту­а­ци­ја. Јер, ако се не ста­не на ври­је­ме, ако се не при­ко­чи гдје се мо­ра, пре­кр­ши­ће се сва пра­ви­ла. А без њих осве­та ла­ко до­ми­ни­ра. Осо­ба за­о­ку­пље­на тим ста­њем, за­бо­ра­вља све дру­го из­у­зев освет­нич­ких пла­но­ва и дје­ла. То за­о­ку­пља сву ње­ну па­жњу и ан­га­жу­је сву ње­ну енер­ги­ју. Око за око – зуб за зуб (још јед­на од оних из­ре­ка са ко­јом се не сла­жем) мо­то је ње­ног освет­нич­ког по­хо­да. Она та­ко по­ку­ша­ва да за­до­би­је из­гу­бље­ну, а илу­зор­ну над­моћ. Уза­луд.
Не­ма од осве­те ни­шта што би нам по­мо­гло да вра­ти­мо из­гу­бље­ни мир. Ако сте га већ те­шком му­ком сте­кли, не дај­те да вам га би­ло ко уз­др­ма и на­ру­ши. Бу­ди­те отво­ре­ни, то­ле­рант­ни. Опро­сти­те. Они­ма ко­ји­ма то ни­шта не зна­чи „за­хва­ли­те на са­рад­њи”. Они ће вје­ро­ват­но тра­жи­ти но­ве жр­тве, не схва­та­ју­ћи да су они ипак нај­ве­ћа. Не би­ла им ја у ко­жи, а ни бли­зу њих. Ни ја ни мој бич. Јер осве­та је кич.

(Аутор је пје­сник)

Извор: Дан