Храброст је проћи поред просјака и не удијелити му ништа. Да, ипак, мала, ђаволска храброст. И сваки дан, и не једном, у прилици смо да окусимо такву храброст. И да порасте у нама унижење људско, или цинизам оног који је успио у животу, да не буде просјак.
У великим градовима слике живота развијају се према свом коначном (без)смислу. Биједа и раскош појављују се огољени из њих је већ избрисана људска рефлексија успјеха или неуспјеха из њих се, на крају, сам живот неспоредно, без маске пројављује. Они који живе у избиљу не стиде се тога, већ имају цинични израз људске моћи, у који је већ учитан механички презир према неуспјешним, маргиналним, ништим као да стварно не постоје! С друге стране, просјаци не рачунају на људско разумијевање, рачунају на пуни презир оних који су успјели да не буду просјаци. Просјак не гледа више никога у очи, и, дакле, не тражи очима, него својом укопном несрећом, а они који су се подигли над просјацима, немају никакву обавезу да их виде, ни да их „погледају” могу слободно да пролазе мимо њих, као да их нема.
Просјаци могу још да рачунају само на Божју милост. Зато често на својим „тезгама” имају старе иконе, или, исцртане крстове да би ти знаци потресли оне танане, оностране струне душе које нијесу сасвим затрпане земљом неосјетљивости и мрзовоље. И то што се, ипак, у понеком пројави милост то није последица људске воље, него немогућности да се човјек потпуно затвори према Оном ко је далека Милост.
Метрои великих градова (због подземног простора, велике гужве, брзе циркулације људи, гдје се подразумијева да се „нико на никога не окреће”), нарочито су добар амбијент за осмотру, не само удеса просјака, него и људске осјетљивости на њу. Брзина циркулације, претпоставља да пролазник може само окрзнути погледом просјака, јер више не дозвољава радијација других информација (ако свако лице људско проноси неку информацију). Под тим снопом различитих информација, бити дирнут удесном „информацијом” просјака, објективно мало има шансе. Шанса је једино у „шоку”. Тј. ако изглед просјака „шокира” пролазника, што углавном носи два значењска смјера. Или произведе аутоматску одбојност (шпто је најчешће), или, чудом, произведе магновено састрадално осјећање.
Да ли се непрекинуте струне неба и земље затежу преко срца просјака, и понекад прозвуче кроз срца оних који су се отргли од људског дна, али не боје се да га опет зачас погледају?
Сигурно да ће на небу и просјаци имати свог представника, јер без њих се не може остварити равнотежа, ни на земљи ни на небу. Свети просјак ће имати највише да каже о људима на земљи. И биће слободан да говори, јер циљ његов неће бити осуда људи, него просто откривање људске реалности. Њему ни на небу неће бити потребно да говори, говориће из њега његове ране понесене са земље.
Већ видим таквог просјака, чудака. Стоји на углу, на многољудном распућу, полуиспружене руке, али ни у кога не гледа, и ни од кога не тражи. Он сваког испитује, својим нијемим удесом. Он само прима поток непрестаног људског презира, који понекад стане и у овакве ријечи: „Гле овог несрећника, неспособног за живо,т, да му пружим нешто, и да прођем, да га више никад не видим”, или: „Види овог поледњиг човјека, кога је живот прегазио, ево му ова мрвица, нека бар сазна да је последњи у животу, и нека га то сазнање опече, и угљенише” или: „Види овог мученика коме је пала глава на кољена, кроз кога су проговорили гријеси његових предака, ево му овај динар и нека умире у гријесима којима су га даривали његови родитељи”. Или: „Ево ти овај динар, да ти продужим умирање, и гледање оних који су успјели да се отргну од људског дна, продужавам ти и ја овј дан, како би се напијао обилним презиром људским, који се на тебе као ријека излива. „До оваквог: „Несрећниче, ти си живи израз људског пакла, у кога не могу од ужаса ни да погледам, губи нам се с очију, да би нам живот био подношљивији…”
Такав просјак, стоји на многољудном распућу, не да би примао милостињу, него многи презир од људи. Не само презир, него и оне магновене ужасе људске који се десе окрзнућем ока пролазника, јер он им се ту указао да би их подсјетио на сопствени, сакривени ужас који носе у себи.
Тај просјак, кога видим, и који негдје стварно постоји, стоји на распућима, не да би примао ситан новац, него да би примао на себе обилни презир, осуду, ужасе, и сажаљења која се лију из пролазника које не види, али он прогледава кроз нагомилану људску таму која се изобилним потоцима обрушава на њега.
Сви презири, пљувања, осуде, жаљења, уздаси на небу ће се претворити у свијетле знаке и значке. Извјештај из пакла биће откривена књига, лице светог просјака са дна људског.
Милутин Мићовић
Извор: Дан
Фото: prijateljboziji.com (илустрација)
