Знао сам да ови из црногорског МУП-а познају Фридриха Ничеа. И његов став да је хришћанство декадентска појава. Знају и то да је он био љут на Еурипида и Сократа. Што су утрли пут појави хришћанства, а да нијесу били свјесни. Као што знају да је он, дакле, Ниче, говорио да су Христ и хришћанство негација једно другом. А тата му био хришћански свештеник.
Е, због њега, они су одмах реаговали. И из службеног аутомобила, како рече портпаролка, уклонили два крстића (ово ја тепам уклоњеним крстовима). Јер у аутомобил државе (секуларне) могу само, и то ван радног времена: таште, свастике, кум (обавезно) и конкубина (није обавезно).
Крст, никако. Замислите у Турској полицајца који држи у аутомобилу полумјесец и звијезду у облику амблема. Па то чује јавност. Мајко мила, како би реаговао (и то с правом), турски МУП. Извинио би се свим Турцима, а амблем би био уклоњен. О чему би турска портпаролка одмах обавијестила јавност.
Принцип је врло важна ствар. И њега се треба држати. Зато су ми и крстови на државној застави непринципијелни. Упркос чињеници што у Црној Гори, с опроштењем, живе, углавном хришћани. Крст у службеном аутомобилу и на државној застави. Има ли разлике? Нема, кад се види. Али, има кад се не види: оно што неки носе ”под капом”.
Треба ли сумњати у успјех? И да ли она (сумња) спречава или отежава твој наум да дотакнеш звијезду према којој хоћеш руку да пружиш. Сумња је издајник. И због ње често губимо оно што бисмо могли стећи. Када не бисмо стрепјели од покушаја.
Душа је бесмртна. То тврде вјерујући. И неки генијалци. Који не морају да имају однос према Богу као ови први. Први су поучени ставовима Јустина Поповића и Светог владике Николаја Велимировића. Други Достојевским и Шекспиром. Хорације и Марцело одвраћају Хамлета да не иде на састанак са духом, јер може да га намами на оштре хриди, на мору. И тамо га преобрази у наказу. Што би по његову душу дјеловало погубно. Краљевић им вели: “Шта дух може да уради души, када је она сама по себи бесмртна.“ Ниједан од поменутих није одавде. Гдје станује изрека: Гдје ће ти (Вам) душа? Пази шта ћеш са њом, читаоче. И гдје ће ти. Има и оних који не пазе. Јер знају да им она (душа) ТАМО неће. И не маре много због тога.
Губи ли човјек слободу ако посједује енормна добра? Неки на знаке удобности реагују гњевно. Као Ками. Који је казао, када је највише имао: „Не умијем да посједујем. Волим слободу”. Ови наши умију да посједују. Додуше, не знају за Камија. Па им све лакше падне.
Био је то Улцињ шездесетих. Као дјецу, старији су нас, играјући се с нама, плашили њиме. Погурен, дуге, сиједе браде и још дуже косе, не комуницирајући ни са ким, могао се срести подно полуострва Растислава. Гдје је отварао неку кутију са електричним инсталацијама. Уграђено у бетонско кућиште. Или у близини хотела „Јадран“ на самом полуострву, гдје је живио. Сјећам се да се звао Лудвиг.
У дјечјој машти замишљао сам како изгледа собичак у којем спава тај чудак. Био је ту гвоздени кревет којег је од улазних врата дијелио дрвени расклиматани сто. По соби су разбацане чудне направе којима се није знала намјена. Пар старих капута на чивилуку, правили су друштво похабаном качкету, чија је унутрашњост била ишарана дугим бијелим власима. Које су приликом ношења опадале од старчеве косе.
Нема одавно собичка. Нема ни „Јадрана“. Нема ни очију које су родиле дјечју машту. Године су прошле. Ноћас неке друге, уморне очи, са терасе, гледају најљепши рт на Јадрану.
Растислава, оивичена боровима, погуреним попут старца Лудвига. Од југа. Тог божанског вјетра, који их галопирајући пучином ка сићушном полуострву, својом снагом и блаженом топлином, гура ка копну.
Растислава, срасла с морем, у којем се угнијездила попут огромне, широке и грубо направљене лађе. Враћа очи много година уназад. Да их на трен подсјети на љепоту која сјећања чини сјетним. На дјечакову машту осликану кроз појаву погуреног старца Лудвига.
На Улцињ којег више нема. Али, и на наду да ће опет на том чаробном мјесту бити објеката необичне љепоте и исто таквих људи. Које ће неке нове, младе очи, са дивљењем гледати. Као доказ непролазне, понекад загубљене, улцињске љепоте.
Зоран Пиперовић
Извор: Дан
Фото: Вијести
