Izaberite stranicu

Слушајући досадашње полемике око положаја српског језика у Црној Гори и њеном образовном систему, често сам наилазио на мишљења, понекад и сигурне тврдње, да је све ово што се догађа у вези са језиком, само увод или „предигра“ за притисак државе на Цркву – који тек треба да услиједи, и који ће довести до нашег дефинитивног нестанка. Углавном се резонује по систему-узели су (разбили су) нам заједничку државу Србије и Црне Горе, потом су кренули да потисну и коначно укину српски језик, а на крају, зна се, напашће саму Цркву. При том су “они“ – представници државне власти, а „ми“ смо – грађани Црне Горе који говоре српским језиком и/или који су вјерници Српске Православне Цркве. У таквим, песимистичким тумачењима будућих догађаја, „ми“-страна се дефинише као језичка, духовна и историјска категорија чије постојање директно зависи од статуса (административног, политичког )државе, језика и Цркве.

Са оваквим сагледавањем ствари могло би се доста полемисати. Има ту неке истине, али има и ствари са којима се човјек, нпр. један православац из Црне Горе, никако не би смио сложити.

Знам, прво ће ми се приговорити како „ми“ нијесмо никакви „православни грађани који говоре српским“, него смо „ми“-српски народ. Одмах да кажем да поштујем и таква гледања, али ја не желим да сецирам и поједностављујем једно доста сложено питање, сводећи тему на „положај Срба у ЦГ“. Све што се тиче Срба ми је лично и у срцу и у души, али пред нама је једна сложенија тема од овог питања. Тема – права грађана једна државе, да користе своја језичка и вјерска права. Кроз овако формулисану тему, наш се видик шири и на оне грађане који су по нацији не само Срби, него и Црногорци, а – нећете вјеровати има и других, који свој језик зову српским, али и на оне који су вјерници Српске Православне Цркве – једине канонске Православне Цркве која постоји на територији данашње Црне Горе, без обзира на њихов језички и национални идентитет. Ето толико о томе.

Када већ говоримо о овим национално хетерогеним, а језички и вјерски хомогеним заједницама, ту је питање њиховог положаја у односу на очигледну политичку дискриминацију доста сложено, и ја никада не бих рекао да овај домино-ефекат описан као „напад на државу, језик и Цркву“ може значајније да их угрози. Дубоко вјерујем да је дуговјечност њиховог темељног идентитета загарантована и недоступна политичким и идеолошким ударима. Историјски аргументи су на страни овог мог увјерења.

(У случају да неко пита о каквој дискриминацији говорим, подсјетићу на чињеницу да актуелни црногорски Устав ставља у други план већински језик, и да су говорници српског језика, преко својих политичких представника, морали користити методе политичке трговине како би обезбједили какву-такву равноправност овог већинског језика у црногорским школама. Исто тако, држава Црна Гора је потисала Конкордат са Римокатоличком црквом, а са Православном – није. Држава Црне Гора провјерава папире и документа православних свештеника – један је и депортован у БиХ – док о службеном статусу римокатоличког свештенства, нема ни ријечи.)

О постојању намјере овдашње црногорске власти да се након референдума плански позабави питањима језика и Цркве, не треба трошити ријечи. Нико разуман не може порећи да је г. Мило Ђукановић лично, врло експлицитно изложио овај план – у више наврата. Оно са чим бих радо полемисао, и оно са чим се суштински не слажем, јесте један дефетистички интониран став, једна предимензионирана забринутост, да „нам“ узимају језик, а ускоро ће и Цркву.

Језик и Црква могу бити политички нападнути, и то се управо дешава, али нико ти не може узети ни једно ни друго, уколико ти то сам не предаш или продаш. Паника и страх су, већином, главни разлози због којих се непливач топи у води. Када би непливач могао да зна и да вјерује, уз колико се једноставних и лаганих кретњи човјек може одржати на површини воде – мало би било потонулих. У овој анти-језичкој и анти-црквеној кампањи потребни су нам „инструктори пливања“. Моја свештеничка служба ме нагони, да иако по свему недостојан, дам пар инструкција против панике и страха.

Српски језик. Са позиције појединца или са позиције једне фамилије, може се рећи да нема тог закона нити школског програма, који ће мене и моје ближње довести у ситуацију да свој матерњи језик назовем другачије од онога како сам научен и васпитан од малих ногу. Када је у питању шири контекст моје језичке заједнице, мени су лично те ствари потуно јасне и недвојбене. Да ли ће назив неког предмета или одеђени наставни план, спријечити културне раднике (разне матице, пен-центре, удружења пјесника и књижевника, просвећене појединце…) да раде свој посао? Ако хоће-такав језик није достаојан пажње, и боље да га нема. Само, ја мислим да неће и не може. Језик (његова структура и име) је много живљи и флексибилнији духовни организам од тамо неког прописа. Паметни доносиоци прописа настоје да законе ускладе са стварношћу, и што више у томе успију толико ће закон бити бољи и дуготрајнији. Црногорски прописи, са овако дискриминаторним духом, немају будућност и не треба их се плашити. Ко се плаши тај тоне, а ко је витез…достојан је говорник свог матерњег језика.

У том смислу доживљавам и употребљивост најновијег политичког рјешења у вези положаја српског језика у црногорским школама. Чак и ово рогобатно рјешење (мислим и на оно о језику на ком се изводи настава, као и на оно о имену предмета), оставља сасвим довољну могућност да сви родитељи и сва дјеца говорници српског језика, могу да очувају његово име-како у неформалном говору (ђачке приче по ходницима, разговори на улици и у кући), тако и у службеној употреби (рецимо кроз поступак вађења оне фамозне потврде о учењу српског језика, коју можете добити у свакој школи у Црној Гори-ако то желите). На крају, ето српског језика и у дневницима и свједочанствима. Јесте он уплетен у мрежу четри имена, али свак овдје може да чита ту мрежу онако како хоће. Што рече један коментатор на овом порталу: „Ако смо ОПШТЕ-ТЕХНИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ звали просто по другој ријечи ТЕХНИЧКО, или ако смо ПОЗНАВАЊЕ ПРИРОДЕ И ДРУШТВА звали опет по другој ријечи ПРИРОДА, ко може да нас спријечи да овај компликовани назив упростимо по сопственом нахођењу“?

Да ли је Црква на реду? Да ли ће ме појести ајкула ако уђем у воду? Има ајкула, али мој сусрет са њом, у доброј мјери, зависи од мене. Не желим да се купам у несигурним водама. А несигурне воде су, по мени, све оне области политичког и уопште друштвеног живота, које се удаљавају од уставне формулације да је Црква одвојена од државе, оне области које не уважавају једну општу тежњу да на почетку 21. вијека, градимо грађанско и секуларно друштво, а не „монархију из 19. вијека“.

Ако је језик, према смјерницама Устава и досадашњој политичкој пракси, био предодређен за овакво „идеолошко черупање“ – јер он се просто тиче административане комуникације и образовног процеса унутар једне државе, Црква то никако није. Позиција свих матерњих језика, па и српског, по мени је, за сада, подношљива, и нуди простор за живот. Али, језик никада не може изаћи из ових политичких оквира. Језик је много више од политике, али је и политичко питање. Црква је то некад можда била, мање или више…али ако то неко данас устврди – тај је анахрон и недемократа. Хоћу рећи, простор за одбрану Цркве од уплитања политике, је много шири и јаснији од оног језичког.

Толико о принципијелним аспектима овог питања. Конкретно и фактички, онда када је држава неистомишљеник са Црквом, она може да поштује одвојеност или да примијени отворено насиље. Православни свештеници у Црној Гори нијесу у незавидној позицији просветних радника да морају, невољно, спроводити директиве Владе. Нити Влада прописује типике и каноне, нити она даје свештеницима плате. А чак и да је случај обрнут, знам да нема тога епископа нити свештеника у Црној Гори, који би продао „вјеру за вечеру“. Тако да, није на одмет, подсјетити како стоје ствари у реалном црквеном животу, и претпостављени „удар“ државе на Цркву, смјестити тамо гдје му је и мјесто-у домен пуке теорије или евентуалног бруталногфизичког насиља. У шта, лично, не вјерујем.

П.С.

Е да, може неко рећи-како не вјерујеш у насиље, кад се физички нападају храмови у Бајицама и на Ивановим Коритима? Чак ме поједини, неупућени људи, питају – Колико вам је Мираш отео цркава, и томе слично? Могу само да кажем, да су вјерници у Бајицама и на Његушима стамени, они који се не боје ни дубине ни таласа и да тога није, одавно би насиље над Црквом била тема и по неким другим градовима. Они су вјерници који воле своју Цркву, који, без обзира на своју националну припадност, бране канонски поредак и отачко предање, тако да то насиље још није отишло даље од цетињских села – а ни тамо нема никаквог успјеха.

Ето, воде има довољно. Пливајмо слободно, и уживајмо у томе.

Извор: ИН4С портал – 12. септембар 2011.

Pin It on Pinterest

Share This