Izaberite stranicu

Игуманија Манастира Жича, мати Јелена

У манастиру Жичи је од 1. до 4. септембра одржан први међународни духовно-научни Симпосион о женском монаштву, уз учешће тридесетак предавача и 250-300 гостију из Русије, Грчке, са Кипра, из Израела, Француске, Пољске, Румуније, Сирије, Грузије, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске и Србије.

Четвртак, 1. септембар

Први дан симпосиона

Данас је у Жичи свечано отпочео са радом први међународни научно-духовни симпосион о женском монаштву. Настављајући и у нашем времену духовним путем Светога Саве и следећи његову мисао да духовно учење није игра ни безумље људских мисли већ проповедана света вера Божја, сестринство манастира Жиче окупило је најважније теологе и духовнике православља данас. Бројне госте из Русије, Грчке, са Кипра, из Израела, Француске, Пољске, Румуније, Сирије, Грузије, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске и Србије најпре је поздравио председник организационог одбора Симпосиона, викарни епископ јегарски Порфирије, а потом и патријарх српски господин Иринеј. Затим су се окупљенима обратили и домаћин овог скупа игуманија жичка мати Јелена, градоначелник Краљева Љубиша Симовић, председник Српске академије наука и уметности Никола Хајдин, председник Матице српске Чедомир Попов и државни секретар Министарства вера и дијаспоре Предраг Тојић. Затварајући церемонијални део, госте је поздравио и надлежни епископ жички господин Хризостом.

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије

Рад скупа, који ће у манастиру Жичи трајати до недеље, отпочео је предавањем митрополита црногорско-приморског Амфилохија о Женском монаштву данас у Србији, а првој сесији симпосиона председавао је викарни епископ јегарски господин Порфирије.

Наредна четири дана Жича ће угостити тридесетак предавача и око триста гостију.

Викарни епископ јегарски Порфирије рекао је, отварајући Симпосион, да је Жича наш највећи женски манастир, који наставља традицију нашег православног монаштва и зато је најприродније да се овакав скуп одржи у њој.

Његова светост патријарх српски господин Иринеј указао је на чињеницу да је у данас породица разбијена и да је одлазак у манастир и прихватање монашког живота највећа човекова победа, победа над самим собом и изразио уверење да ће и наше доба изнедрити велике духовнике и наставити живот монаштва.

Обраћајући се окупљеним гостима игуманија жичка мати Јелена је подсетила да Света Жича вековима оличава хармонију и јединство духовне и световне власти и истакла допринос српског женског монаштва неговању и очувању државотворне традиције српског народа. Игуманија је подсетила да се удовице наших жупана и краљева по правилу нису поново удавале, већ су се монашиле, а у најтежим тренуцима српске историје нашле и на челу српске државе.

Градоначелник Краљева Љубиша Симовић је истакао да говорити о женском монаштву значи говорити о традицији српског народа и да Жича која траје 8 векова јесте обећање да ћемо и ми трајати и надаље.

Никола Хајдин, председник САНУ, истакао је да Српска академија улаже велике напоре да се наука у Србији унапреди и да је овај Симпосион доказ да се свакој теми у животу може прићи с научне основе, а да добијени резултати представљају допринос даљем нашем развоју.

Чедомир Попов, председник Матице српске, изразио је велику радост и задовољство што у овако свечаној прилици и о овако великом јубилеју поздравља овај велики догађај.

Епископ жички господин Хризостом подсетио је да монаси и монахиње полажу специфичне завете али да су они, сем дела који се тиче безбрачности, идентични хришћанским нормама које важе и за друге људе и да је монаштво као такво само потврда крштења.

Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије провео је присутне кроз историју српког монаштва од његових почетака до данашњих дана. Као значајну особеност данашњег монаштва митрополит је указао на прожимање и преношење искустава између наше и других помесних цркава, што раније није био случај. У том контексту је указао и на значај Симпозиона који је данас отпочео у Жичи.

Петак, 2. септембар

Прво заседање (Пре подне)

Јутрос је у Манастиру Жичи настављен рад међународног симпосиона о женском монаштву. Првом заседању председавао је Његово преосвештенство епископ рашко-призренски Теодосије, а своја излагања саопштили су епископ далматински господин Фотије, епископ бачки господин Иринеј, професор Теолошког факултета у Солуну Георгије Манзаридис и Његово преосвештенство умировљени епископ захумско-херцеговачки господин Атанасије.

Обраћајући се окупљеном монаштву и осталим бројним гостима у жичкој трпезарији епископ далматински господин Фотије истакао је да монаштво тежи нечем вишем, есхатолошком и да отуда не треба да нас чуди што монаштво постоји у свим религијама и у античкој Грчкој и подсетио да су стари Грци знали и за једну врсту филозофског монаштва.

Епископ бачки господин Иринеј говорио је на грчком језику како би испоштовао бројне госте из Грчке цркве. Он је нагласио да монаштво није надахнуто неким нарочитим учењем, мистагогијом, теолошким учењем, већ живим личностима, онима који су Богу угодили, а узор par excellance је Богочовечанска ипостас Господа Исуса Христа.

Професор Георгије Манзаридис

Професор Манзаридис рекао је да избором слике семена, коју користи Свети Григорије Палама да би указао на дар Свете Тајне, он испочетка наглашава динамички карактер светотајинског живота. «Реч Божија упућена човеку даје се, по познатој Еванђелској причи, као семе за рађање плода. Као што, дакле, земљорадници припремају земљу, орући је ралом, како би примила семе и донела род, тако су и људи дужни да се припремају за примање духовног семена. Будући пак да људи нису бездушна и безосећајна земља, да би примили семе и обрађивање од других, призвани су да преумљењем (=покајањем) сами себе припремају за то. Избором слике семена, коју користи Свети Григорије Палама да би указао на дар Свете Тајне, он испочетка наглашава динамички карактер светотајинског живота. Реч Божија упућена човеку даје се, по познатој Еванђелској причи, као семе за рађање плода. Као што, дакле, земљорадници припремају земљу, орући је ралом, како би примила семе и донела род, тако су и људи дужни да се припремају за примање духовног семена. Будући пак да људи нису бездушна и безосећајна земља, да би примили семе и обрађивање од других, призвани су да преумљењем (=покајањем) сами себе припремају за то.»

Умировљени епископ захумско-херцеговачки господин Атанасије говорио је о духовном утицају Светог Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског на монаштво наше Цркве и истакао да је владика Николај живоходеће оличење монаштва, живоходећи манастир и да је то и на делу показао.

Друго заседање (Пре подне)

Другим данашњим заседањем председавао је епископ далматински господин Фотије.

Најпре је изводе из свога рада прочитала Ксенија Кончаревић, професор Теолошког факултета у Београду. Она је у свом раду осветлила формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), при чему је посебно указала на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи.

Др Евгенија Жукова је говорила о практичном опредељењу жена 4. и 5. века за монашки живот и о облицима женског монаштва, са посебним освртом на животе преподобне Макрине и Меланије.

Мати Теоксенија, игуманија Манастира Хрисопаги на Криту нагласила је да је игуманија, као духовна мати, призвана да учи и надахњује монахиње и да је њен узвишен циљ: материнска љубав и трпљење слабости сестара. Она је такође истакла да игуманија не треба да тражи само оно што је пријатно сестрама, већ служење у смирењу без надмености.

Прво заседање (По подне)

Првим поподневним заседањем председавао је професор Георгије Манзаридис, а своје радове саопштили су Његово преосвештенство епископ рашко-призренски Теодосије, игуман светогорског манастира Симонопетре архимандрит Јелисеј, професор Теолошког факултета у Солуну Теодор Јангу и професор трачког Правног факултета Константин Пицакис.

Епископ Теодосије је изразио дивљење женском монаштву које је на Косову и у овим тешким временима показало особиту верност Христу, Цркви и светињама у којима живи и рекао да су ове монахиње налик Богородици и женама мироносницама које су пратиле Христа. Његово преосвештенство је подсетило да се љубав према творцу најбоље пројављује у страдању и да су наше монахиње најближе и најверније Христу и пример нама да будемо верни.

Игуман светогорског манастира Симонопетре архимандрит Јелисеј говорио је о монашком искуству Старца Јеронима и Старца Емилијана и њиховом односу према женском монаштву. Издвајајући четири стуба монаштва, архимандрит Јелисеј је истакао да је један од њих личност игуманије која се мора лично потчињавати старцу да би могла да управља душама поверених јој монахиња.

Теодор Јангу, професор Теолошког факултета у Солуну, говорио је о женском монаштву у канонском предању и напоменуо да канонски елементи женског монаштва нису ограничени апостолским правилима, те да је потребна теолошка контрола псеудоканонског предања.

Константин Пицакис, професор Правног факултета у Тракији, говорио о женском монаштву у византијском државном законодавству.

Друго заседање (По подне)

Митрополит Николај и Архимандрит Илија Раго

Другим послеподневним заседањем председавао је Митрополит Мисогеје и лавриотике господин Николај, а своје радове саопштили су Његово преосвештенство Митрополит Лемесоса господин Атанасије, архимандрит Илија Раго (Француска) и мати Павла, игуманија Манастира Петропавлово у Херцеговини.

Митрополит Атанасије је рекао да је монаштво трпело велике губитке и да се чак проглашавала смрт монаштва на Светој Гори, али да су монаси увек били на стражи и да је њихов живот променио то стање – монашки живот донео је нова чеда и нове плодове цркви Христовој.

Архимандрит Илија Раго, духовник женског Манастира Преображења Господњег у Француској (метох Манастира Симонопетре) говорио је о положају духовника и свештенослужитеља у женским манастирима и нагласио да чак и ако монахиње успевају да пројаве апсолутну послушност и то ону херојску, што се не да тако често уочити међу монасима, није мање истина и то да се по својој природној обдарености мушкарац углавном показује као добар катализатор који помаже сестринству да очува подвижнички дух, као и исправну, здраву и нормалну повученост у односу на свет и „људе из света”; или и као онај који подсећа на борбу која данас више и није толико у моди, а која се састоју у одрицању од „самовоље” и у прихватању другог онаквим какав јесте.

Игуманија Павла говорила је о унутрашњем животу монахиња у манастиру и подсетила да је Монашки живот конкретни живот, јер ни позив Божији упућен монахињи није неки апстрактни позив, већ конкретни позив на ступање у односе са Христом и улажење у однос с Богом и другима. „Ако желимо да тај живот буде истинит и стваран, он треба бити руковођен и инспирисан Св. Духом, тј од Бога духовном стварношћу која је изаткана од подвига и благодати, а на делу се појављује као стални двиг, покрет, подвиг, устремљен ка Богу, хођење за Христом.”

Субота, 3. септембар

Прво заседање (Пре подне)

Архимандрит Јефрем, Старац Мојсије Светогорац, проф. Др Ксенија Кончаревић, др Сара Пено, архитекта Марина Миријантеос-Куфопулу

Први међународни симпосион о женском монаштву наставио је са радом трећи дан. Првом преподневном заседању председавала је проф. др Ксенија Кончаревић, а своја излагања саопштили су игуман светогорског манастира Ватопеда архимандрит Јефрем, старац Мојсије Светогорац.

Указујући на јаке везе Манастира Ватопеда и Манастира Хиландара, као и Србије уопште, архимандрит Јефрем је изнео уверење да Свети Сава и Свети Симеон могу да буду истакнути и данас, у времену негирања свега, презирања институција, рушења етоса, духовног пада човека, као примери истинског живота у Христу. Архимандрит Јефрем је у закључку свог излагања рекао да Манастри Ватопед може у господу да се похвали, јер су у његова красна чеда убројани Свети Сава и Свети Симеон, који су постали виновници нераскдивог односа Манастира Ватопеда и српског народа.

Старац Мојсије Светогорац је својим систематичним и фактографски исцрпним текстом провео присутне кроз историју светогорских стараца као утемељивача женског монаштва. Посебну вредност његовом излагању дао је духовни и пастирски осврт на учење и поуке светогорских стараца монахињама.

Марина Маријантеос-Куфопуло, архитекта из Атине, стручњак за сакралну архитектуру међународног угледа, говорила је о специфичностима манастирске архитектуре, а њено излагање пратила је и богата видео презентација.

Др Сара пено, научни сарадник Музиколошког института САНУ, говорила је о српском црквеним појању у контексту појачке традиције на Балкану. Она је закључила да о вековном очувању музичког предања као саставног дела црквеног Предања, у једној православној цркви којој припадамо, било са ког поднебља да потичемо, сведоче управо појане химне које се могу чути у жичкој обитељи, али и у другим српски манастирима, нарочито женским, будућима да се управо у њима на посебан начин негује појачко благољепије. „Појући молитве једним устима и једним срцем, разумећемо једни други, макар их произносили различитим језицима, све до онога незалазног дана када ће сви који се удостоје заједно певати песму нову”.

Друго заседање (Пре подне)

Овом сесијом председавао је архимандрит Јефем Ватопедски, а своје радове саопштили су Митрополит Павле (Антиохијска патријаршија), Митрополит Андреј (Грузијска патријаршија), Митрополит Николај (Грчка Црква) и Мати Методија, игуманија Манастира Часнога Крста на Коринту.

Говорећи о историји сиријског монаштва некад и сад, Митрополит Павле је истакао да је постојећа обнова претпоставка даљег ширења монаштва и да је савремено сиријско монаштво природан наставак богатог антиохијског монашког наслеђа.

Митрополит Андреј је присутне упознао са историјом Грузијске цркве и посебно истакао чињеницу да је грузијско монаштво увек било у чврстој вези са својим богољубивим народом, „јер је од давнина на плећа сваког Грузинца – и монаха и мирјанина, падала одговорност за заштиту Православља од иноверних, који прете читавом западном хришћанском свету, јер је мала Грузија стајала на путу агресорима и прва је претрпела ударац исламских освајача са Истока. Целокупна историја Грузије јесте једна крвава борба за Православље, јер су целим њеним током у суровим борбама са непријатељем учествовали раме уз раме и мирјанин и монах ”.

Митрополит Николај је напоменуо да је његово излагање пре замишљено као промишљање него као саопштење и изразио уверење да главни допринос ових сусрета, када на њима приде имамо и представнике из целе васељене, није у ономе што ће говорници изложити – што такође има своју вредност – него у заједници у Духу Светоме која се јавља кроз разговоре, познанства, осведочења заједничке вере, осећај братства.

Завршавајући своје излагање, Митрополит Николај је рекао да је даншњем свету „потребна гола истина да би унутар њега била уверљива. Због тога ће се свет силом прилика окренути манастирима. Том последњем уточишту. ”

Maти Методија са Пелопонеза говорила је о коренима девственичког подвизавања на просторима Грчке од најранијих времена, спомињући изворе из прва четири века, до данас. Игуманија Павла се посебно зауставила на оном делу историје који је испуњен страдањем монаха, посебно монахиња, у време Турака и западних окупатора и нагласила да су освајачи знали да треба најпре ранити монаштво да би се победио један народ.

Округли сто

Вечерас је дискусијом, коју је водио владика Порфирије, завршен радни део Симпозијума о женском монаштву.

На бројна питања заинтересованих монахиња епископи, старци, игуманије одговарали су скоро два сата. У дискусији су се чула питања која се тичу односа монахиња према духовнику, затим умножавања братства, односа према свакодневном служењу Литургије, односа монахиња према игуманији, генерацијским разликама унутар сестринства (братства), затим оних које психички проблеми нису заобишли у манастиру…

Затварајући дискусију епископ Порфирије је рекао да што се више ближимо крају Симпосиона, то се више отварају монашке душе. Он је изразио уверење да је ово био један духовн и научно успео Симпосион и да су се излагачи у многим закључцима сложили: јасно је да нема разлике у достојанству између мушкарца и жене у цркви, нема суштинске разлике у природи мушког и женског монаштва; игуманија је духовна мајка монахиња; духовника не треба схватити као други ауторитет (поред игуманије) у женском манастиру, он је више сарадник игуманије, неко ко треба да јој помаже…

Владика Порфирије се захвалио епископу Хризостому што је препознао значај овог Симпосиона и што је благословио да се одржи у Жичи, као и игуманији Јелени и жичким сестрама на напору уложеном у организовање оваквог скупа. Епископ Јегарски се захвалио и свим предавачима и гостима, који су се одазвали позиву и дали свој допринос раду овог Симпосиона. Он је истакао и осећај саборности који је ових дана прожео све присутне и захвалност Господу што нас је све окупио.■

Pin It on Pinterest

Share This