Izaberite stranicu

ИНТЕРВЈУ: Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије

БЕОГРАД, 31. августа – Сматрају га једним од најутицајнијих великодостојника Руске православне цркве, истичу као одличног теолога, хвале као композитора, описују као отвореног за дијалог са другим хришћанским црквама. Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) на челу Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије наследио је садашњег поглавара руске Цркве патријарха Кирила. Са те позиције неколико пута упућивао је важне поруке везане за Српску православну цркву: о Косову и Метохији и заједничкој борби да се тамо заштити и очува православље, o заштити светиња, помоћи у завршетку радова на Храму Светог Саве. Последња порука тицала се мисије СПЦ у Црној Гори. Митрополит Иларион је рекао да у Црној Гори постоји једна канонска православна црква, СПЦ, и мала „самопрокламована група која настоји да себе прикаже као православну цркву”. Став Руске православне цркве о овом питању тиме је јасан, али остаје неразјашњено: како решити проблеме између званичника Црне Горе и СПЦ?

Очигледно је да проблеми који су се накупили у црквено-државним односима у Црној Гори морају бити решавани између власти суверене црногорске државе и представника Српске православне цркве током стрпљивог дијалога са пуно узајамне пажње и стрпљења. Решење ових питања није могуће без озбиљног уважавања канонских основа православне цркве, који имају вишевековну традицију, која одражава њену духовну природу и у складу је са њеним високим призвањем. У исто време, канонско устројство православне цркве поседује довољну гипкост и дозвољава, уз присуство добре воље, да се пронађе компромисно решење и код најосетљивијих питања. Током мојих скорашњих сусрета са представницима државног руководства Црне Горе, више пута сам чуо изјаве да идеја стварања једине црногорске православне цркве не подразумева мешање у канонски поредак. Међутим, мора се признати да реални успех у остваривању такве врсте реформе може бити постигнут само уз уважавање мишљења српске Патријаршије која је историјски надлежна за питања црквеног живота православних хришћана у Црној Гори – каже митрополит Иларион у интервјуу за „Политику”.

Након ваше последње посете Србији почетком априла ове године, у српским медијима доста се помињало да сте током сусрета са великодостојницима СПЦ наводно пренели неблагонаклони став Руске православне цркве у вези са могућим позивањем папе Бенедикта Шеснаестог да посети Србију 2013. године. Да ли је заиста било речи о овој теми на састанцима са српским архијерејима?

Та тема није била предмет посебне расправе током сусрета са архијерејима Српске православне цркве. То питање је унутрашња ствар српског Патријархата. Колико је мени познато из средстава јавног информисања, међу архипастирима Српске православне цркве не постоји јединствено мишљење о питању позивања папе. За сада карактер предстојеће прославе поводом 1.700 година Миланског едикта није најјаснији – да ли се та прослава замишља као сведочанство важности овог историјског јубилеја за представнике свих хришћанских конфесија или пак као прилика да се искаже братско јединство помесних православних цркава.

Борба за опстанак СПЦ на Космету и даље траје, њена мисија је још увек озбиљно угрожена. Ви сте спомињали идеју да се православно присуство на Косову појача руским монаштвом и свештенством. Да ли се такве замисли и даље разматрају и хоће ли бити остварене?

Ово питање се још увек разматра, а његово коначно решење ће зависити од жеља и потреба наше српске браће. По благослову свештеноначелника СПЦ, разматрамо нашу могућу помоћ са преосвећеним епископом рашко-призренским Теодосијем. Такође, позитивно оцењујемо чињеницу да је руска држава, у оквиру учешћа у програму Унеска, пружила значајну финансијску подршку обнови православних светиња на Косову.

Били сте представник Руске православне цркве (РПЦ) при европским међународним институцијама у Бриселу. Колико је за православце значајно да имају представника пред европским цивилним властима и колико је то било корисно за РПЦ?

По решењу Светог Синода моје деловање у улози представника РПЦ при европским међународним организацијама почело је у јулу 2002. године и трајало све до 2009. године када сам постављен на чело Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије. У том периоду представништво је активно сарађивало са институцијама Европске уније у великом броју питања, учествујући у разматрању проблема који имају заједнички интерес за све хришћане у Европи. Управо тада се формирала традиција годишњих састанака верских лидера Европе са руководством ЕУ. Ови састанци су постали плодоносни начин за успостављање дијалога религиозних заједница са тим интеграционим уједињењем на којима је постало могуће да се интереси верника изнесу на високом политичком нивоу. Дијалог са ЕУ је један од доказа сврсисходности функционисања представништва РПЦ у иностранству. Што се тиче садржаја црквено-дипломатског рада, као и вековима уназад, у његовој основи лежи првенствено сведочанство о непролазној Истини Христовој. Израз тог призвања у наше време јесте брига за очување моралних оријентира у међународној сарадњи. То је посебно важно за дијалог са међународним организацијама које се баве питањима права човека и међукултурним дијалогом. Црква, предлажући путеве решавања друштвених проблема, ослања се на вишевековно искуство човечанства као и на духовно наслеђе Европе, која даје човеку и друштву у целини убедљиве мотиве за доброчинитељски живот. За већину народа Европе слични мотиви су незамисливи ван хришћанске вере, о чијим идеалима ми сведочимо током нашег целокупног рада.

——————————————————————————

Неопходна сарадња православаца и католика

Православни и католички црквени званичници су више пута изражавали забринутост да Европа губи свој хришћански карактер. Ви истичете да православни и католици треба заједно да се залажу за очување традиционалних хришћанских вредности у Европи. На који начин би две цркве могле заједно да пронађу решење за овај нимало лак проблем и да ли мислите да би таква сарадња могла имати штетне последице за једну од две Цркве, како се може чути у одређеним црквеним круговима, који ову сарадњу доживљавају као пут ка унији?

У последње време постаје све очигледнија неопходност сарадње православаца и католика у очувању традиционалних хришћанских вредности у савременом секуларном друштву. Позиције наших цркава су блиске у многим питањима које свет данас ставља пред хришћанство – то су процеси либералне секуларизације, глобализације, слабљење породичних вредности и подривање норми традиционалног морала. Наше цркве заједно иступају против абортуса, еутаназије, медицинско-биолошких експеримената који нису у складу са основним етичкимпринципом уважавања људске личности… Све актуелнији постаје проблем хришћанофобије, угрожавања права хришћана због религијске припадности. Нажалост, испољавање отворених антирелигијских ставова примећујемо и у савременој Европи где одређене политичке структуре покушавају да истисну религију из друштвене у искључиво индивидуалну сферу живота. И о овом питању истоветна позиција двеју цркава може да има велики значај. Православно-католичка сарадња може да се развија у различитим облицима. То могу да буду заједнички културни пројекти, друштвене акције, активно деловање на нивоу представника при међународним организацијама. Позитивни примери такве сарадње већ постоје. Захваљујући усаглашеном деловању православаца и католика успели смо, на пример, да добијемо позитивну пресуду Европског суда за људска права у предмету „Лауци против Италије” о истицању распећа у италијанским државним школама. Из тог случаја се види да су потпуно неосноване сумње да слична сарадња може да доведе до неке уније. Унија – то је уједињење које се заснива на компромису у питањима вере, док сарадња о којој говорим не дотиче област веронауке. Православна и Римокатоличка црква не пребивајући у потпуном вероучитељском и канонском јединству могу заједнички да делују у сфери социјалне проблематике, где су им позиције изузетно блиске.

Јелена Чалија

Извор: Политика Online

Pin It on Pinterest

Share This