БЕОГРАД, 29. августа – Његова Светост патријарх српски Господин Иринеј служио је у суботу, 27.августа 2011. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог апостола и евангелиста Марка и дведесетогодишњи парастос блаженопочившем патријарху српском Герману. Његовој Светости саслуживали су свештеници храма, бивши блиски сарадници Патријарха Германа, протођакони: др Станимир Спасовић, Томислав Милановић и Стеван Рапајић. Певао је хор цркве Светог Марка.
На Литургији и парастосу молитвено су учествовали најближи чланови породице блаженопочившег патријарха; затим протојереј-ставрофор Мића Јанковић, бивши секретар Светог синода, г. Драган Драгојловић, бивши министар вера, г. Часлав Тодоровић, бивши ипођакон Патријархов, академик др Димитрије Стефановић; др Вељко Ђурић, историчар и аутор документарног филма о Патриjaрху Герману и бројни верници, поклоници дела и лика Патријарха Германа.
Патријарх Герман (световно име Хранислав Ђорић) 43. врховни поглавар СПЦ, рођен је 19. августа 1899. у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера) и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, у Београду и Сремским Карловцима 1921. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).
У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Рукоположен је у чин презвитера, 1927. године и постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.
Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. У исто време, уређивао је „Гласник“, службени лист Српске православне цркве.
На заседању Светог архијерејског сабора 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956, епископ Герман изабран је за епископа жичког.
На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године патријарх Српске православне цркве, од 1958. до 1990.
Док је био на челу СПЦ иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За време његово манастир Жича кога су Немци били готово потпуно разорили за време рата обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12 веку када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови СПЦ у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-тих дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно осликан храм Св. арханђела Гаврила у Београду. Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња Храма светог Саве у Београду — после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Изградња Храма је поново почела 12. маја 1985. и том приликом је одслужена архијерејска литургија и постављена повеља.
Веома се трудио на отварању богословије и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.
Патријарх Герман се упокојио 27. августа 1991. и сахрањен је унутар цркве Светог Марка у Београду.
Извор: Српска Патријаршија
