Izaberite stranicu

[audio:http://www.svetigora.com/files/audio/07.08.2011_Ustolicen_Vladika_Niski_Jovan.mp3]Његово Преосвештенство Епископа Г. Др Јован (Пурић) уведен је данас у Саборној цркви у Нишу у Трон древне Нишке Епископије.

НИШ, 07. августа – Константинов град – Ниш данас је добио новог Епископа. На Светој Архијерејској Литургији којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј интронизован је Епископ др Јован (Пурић). Патријарху српском саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Преосвећена господа епископи: Шабачки Лаврентије, Врањски Пахомије, Шумадијски Јован, Будимљанско-никшићки Јоаникије, Ваљевски Милутин, Рашко-призренски Теодосије, Крушевачки Давид, Брегалнички и Местобљуститељ битољски Марко, умировљени Захумско-херцеговачки Атанасије, као и викарни епископи: Јегарски Порфирије и Моравички Антоније. Светој Литургији су присуствовали Њихова Преосвештенства епископи: Сремски Василије, Жички Хризостом, Бачки Иринеј, Тимочки Јустин и Браничевски Игнатије, представници градске власти Ниша и Републике Србије, и верни народ Епархије нишке и свих Епархија у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

Пре чина устоличења прочитана је одлука Светог Архијерејског Сабора од 16. јуна 2011. године, а затим и одлука Светог Архијерејског Синода о избору викарног Епископа диоклијског Г. Јована (Пурића) за Епископа нишког. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј обратио се црквеној заједници Ниша и свим верницима Епархије нишке и између осталог – том приликом – рекао да је данас велики дан за ову епархију на којој је он столовао неколико деценија, али да је данас велики дан и за Српску Православну Цркву и целу Православну Цркву Христову, јер је изабран још један Епархијски архијереј. Свјатјејши Патријарх је истакао да је Нишка епархија везана за почетке ширења Хришћанства и да су је утврдили и у њој проповедали апостолски ученици, тако да од најранијих времена у граду Светог цара Константина столује епископ и врши јеванђељску мисију. Затим се Патријарх обратио новоустоличеном Владики Јовану јеванђељским речима да та узвишена улога припада и њему. Обраћајући се Епископу Јовану, Патријарх Иринеј је, затим, истакао да је верни и благочестиви народ Епархије нишке живео и живи на уском Христовом путу и да је сам небројено пута доживео делатну љубав и искрену и исконску веру тог народа, који је увек пожртвовано спреман да помогне. Патријарх је посебно нагласио и да су локалне власти у Нишу и у свим градовима у Епархији нишкој много помогле Цркви. Подигнуте су многи нови храмови, обновљени су многи манастири и Саборна црква у Нишу, која је пострадала у пожару пре неколико година.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј предао је жезал Његовом Преосвешетнству Епископу нишком Г. Јовану и пожелео дуг живот и рад у љубави, а посебно да у доброј вољи управља Црквом града Ниша. Затим је Епископ нишки Г. Јован произнео беседу коју, у наставку, преносимо у цјелини.

httpv://www.youtube.com/watch?v=0mGTzmMIy4w

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Јована (Пурића) изговорена данас на устоличењу у Саборној цркви у Нишу

Данас смо уведени у трон древне епископије нишке на овом светом Сабрању око Имена Божијег.  За нас улазак у овај трон је улазак у труд многих кроз векове,  и то на дан Успења св. Ане.  По речима светих Отаца Ана је родила ону која је сместила Несместивога – Богородицу Хранитељку живота нашега,  заштитницу владичанског чина. Кроз Анину личност сагледавамо почетак благодатних дарова и спасења човека и света. Ми смо благовесници и проповедници те тајне у Цркви Богочовека Христа.

Данашњем јеванђељу које смо чули на св. Служби о умножењу хлебова, предходила је молитва насамо Господа Исуса Христа. И када је народ нахранио Једини Човекољубац, опет се попео на Гору, дa се насамо помоли. Овај контекст догађаја је веома важан за нас : указује нам на практиковање личне молитве која претходи и прати свако дело и активност у Цркви. О овом догађају сведочи и  св. Јован Богослов у своме Јеванђељу.  Наиме, он говори о Хлебу живота без Кога нема вечнога живота. Тај Хлеб Живота за нас је сами Господ Исус Христос  у  Св. Служби, за који се треба трудити због велике одговорности пред Богом.

Истичемо велики значај целокупног богослужбеног живота, без кога је немогућа обнова црквеног живота и обнова црквене мисије у савременом свету. У богослужењу је извор надахнућа и пaстирства. Ако смо сведоци радости и мира Духа Светога, онда и друге људске способности: разборитости и расуђивања, организације и планирања биће истински засољене. Сви планови и програми, све одлуке и акције биће испуњени ако смо испуњени Христом и Његовом радошћу и миром. Тако ће наше црквено сведочење и наша мисија у савременом свету бити аутентична и плодоносна. Наше настојање није да покажемо савременост Православља и њене мисије, него управо то да наш живот буде увек исправан, то јест прaвославан у очима Божијим. Самим тим ставом ми смо већ отворени за савремене проблеме човека.

Данас, надасве, треба препознати подвиг савременог хришћанина, поготово у градској средини. Тај подвиг треба да буде ослобођен моралистичког, односно религијско-казненог менталитета и, препознат у разноврсности облика врлине. Прекраснe врлинe скромности и чистоте срца красиле су нашег Претходника на овој катедри, зато су насушно потребнe нама тe врлинe. Једино ћемо тако помоћи себи и ближњима, са молитвом у срцу: ”Да се не хвали мудри мудрошћу својом, и да се не хвали силни силом својом, и да се не хвали богати богатством својим, него који хоће да се хвали, да се хвали да разуме и зна Господа.” (I Цар. 2,10)

Заиста, важан је људски напор и труд учествовања у Св. Служби, у делу свештеничкога служења. На подстицај Божије благодати човек одговара целим својим бићем. Чути Бога, отворити врата свога бића, пасти пред ноге Господње и бити са Господом, за Tрпезом Господњом је велики распон кретања и свих димензија богослужбеног и црквеног живота. Свакако да се верност Христу опробава у свим искушењима, кроз која се стиче искуство. Сваки од нас, па и епископ,  носи свој крст.  Схватити  и  прихватити свој крст значи схватити  себе.

У том смислу прослављање знамења Часнога Крста Господњег, показано и откривено цару Константину указује на знак нашег идентитета и постојања.  Бити човек у знаку крста је најтеже. Вратити се себи и човечности на јеванђелски начин, делити невољу и сиромаштво са својим народом јесте наш скромни допринос прослављању јубилеја 2013-те године, не само у годинама које нам предстоје, већ целога свога живота. Зато је за нас Господ Исус Христос темељ на коме ћемо градити себе и изграђивати Цркву у Духу  Светом. Једино у Њему јесмо, постојимо, живимо и крећемо се.

Још једанпут обратимо пажњу на јеванђелско читање, на речи Ап. Павла, који је на првом месту проповедао, а мање крштавао.  Најпре је хришћане упозорио, чувши да међу Коринћанима има свађа, ”да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли”. Зато Св. Јован Златоуст, тумачећи речи Ап. Павла о проповедању ”не мудрим ријечима, да се не обeснажи крст Христов”, упозорава: ”Ваша је дужност да проповедате Јеванђеље. Свештеник проповеда и речју и личним примером. Нарочито примером. Ако ви у своме животу будете испуњавали јеванђелску науку, па макар ни једне речи не казали, ваша ће проповед бити успешнија него ли онда, ако будете красноречиво говорили, а не будете јеванђелски живели”.

При крају овог првог обраћања својој пастви још једанпут наглашавамо да за нас прихватање овог послушања владичанског служења Цркви јесте улазак у ритам сопственог крсноваскрсног кретања у Богу. Ми се укључујемо преко ове епископске катедре у векове духовног живота и наслеђе реке духовних људи и њиховог драгоценог искуства. У том смислу, веома ће нам бити потребан савет и помоћ, на првом месту од Вас Ваша Светости, и од свих вас браћо Архијереји. Наше мисли иду у правцу прихватања себе какви јесмо, ”јер онај ко себе види онаквим каквим јесте, већи је од онога што васкрсава мртве”. Многи су због охолости и гордости пали, зато нам је потребна смерност и молитве многих.

Паднимо и ми оци свештеници, монаси и монахиње и моја драга браћо и сестре епархије нишке, пред ноге Христове. У подножју Крста чујмо глас ап. Павла, који каже: ”Будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту”.(Филип. 2, 6-8)

Завршавајући ово слово речима Апостолским, позивам Вас на сарадњу откривања нашег животног крста, проналажењем животне мере коју нам је даривао Бог. Изађимо из себе у сусрет Богу и ближњима, увек имајући на уму речи Јеванђеља: ”Тако да се светли Светлост Христова пред Вама, да виде ваша добра дела и прославе Оца нашега Који је на небесима, свагда сада и увек и у векове векова”.

Амин.

Епископ Др Јован нишки

[audio:http://www.svetigora.com/audio/download/9044/16.08.2011_Ustolicenje_Vl.Jovana.mp3]

За трпезом љубави Преосвећеног Владику Нишког Јована благословили су Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије, Његово Преосвештенство умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Г. Атанасије а на благословима и љубави Свјатејшем Патријарху и Епископима захвалио се Преосвећени Владика Нишки Г. Јован (Пурић).

Извор: Српска Патријаршија

Pin It on Pinterest

Share This