Izaberite stranicu
[audio:http://www.svetigora.com/audio/download/8999/ZAPISI_03.08.2011.mp3]

Нема међе међу браћом

Архивска фотографија

У славу пророка Илије на мјесту гдје се спајају Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка састало се неколико хиљада Жупљана, Морачана, Пипера, Ровчана и Загарчана, њихових гостију и пријатеља

НИКШИЋ, 3. августа – Традиционални црквено-народни сабор племена Жупљана, Морачана, Пипера, Ровчана и Загарчана, „Лукавица 2011. године“, одржан је јуче код Нишиног киљана, на планини Лукавици. Састало се неколико хиљада вјерника, из пет племена на мјесту гдје се спајају Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, а род православни не дозвољава постављање граница између њих и свих оних који ће се сабирати око овог храма.

Свету литургију у храму Св. пророка Илије служио је ставрофор Алекса Павловић, са свештенством своје епархије, док се пригодном бесједом вјерницима обратио јере Предраг Шћепановић. Обављено је и причешће и пререзан славски колач који је ове године у име племена Загарчана принио др Велизар Велимировић.

Благословећи скуп јереј Предраг Шћепановић је истакао да је свака света литургија разговор са бесмртним и васкрслим Господом Исусом Христом и у заједници у цркви Божијој.

– Један од тих бесмртника који на земљи није окусио смрти је пророк, уз Мојсија највећи човјек Старога завјета, Св. пророк Илија Теслићанин, који је живио у тешко вријеме када је јеврејско царство било раздијељено на два дијела Јудино и израиљско, у времена тешка каква су била тада и данас, јер овај свијет је по ријечима преподобног Јустина Ћелијског пијаца богова. И дан-данас имамо пуно лажних богова, лажних учења, лажних врачара и гатара који крстаре овим свијетом, као лажни пророци, долазе у одијелу овчјем, а унутра су вуци грабљиви. И пророк Илија је имао тих проблема – казао је Шћепановић.

Он је истакао да се упркос томе, Св. пророк Илија показао као велики угодник Божији.

– Често се повлачио у пустињу, гдје га је хранио гавран. А чини ми се да ничега Св. пророк Илија није био гладан, колико је био гладан да на овој Божијој планини Лукавици, гдје су наши преци својим голим прсима тупили османлијске сабље и дуготрајним борбама кроз вјекове сачували крст часни, слободу златну и вјеру православну, сагради храм. Ничему се пророк Илија, чини ми се, није обрадовао у последње вријеме до овој љепотици на Божијом планини Лукавици, гдје ће се народ сабирати, као што се пшенично зрно и хљеб који једемо сабира са разних поља. Илија Теслићанин и старозавјетни Енох били су једини у историји рода људског који нијесу окусили смрт, већ су у ватреним и огњеним кочијама узнесени на небо. Но, и они су потомци Адамови, и због гријеха његовог Господ је одложио и оставио смрт до свог другог доласка, тако да и ова два пророка Божија морају доћи на земљу, да и они умру и прођу кроз понижење смрти и тако покажу да смрт није тачка, већ запета иза које почиње нови живот – казао је између осталог јереј Шћепановић.

Он је заблагодарио свима који су се борили за Лукавицу а чије очи нијесу дочекале да виде ову љепоту и појење литургије, међу којима је поменуо Вучину Минића, Влада Стојановића и Милинка Стојановића.

Илинданску бесједу у име племена Загарчана, домаћина славе, изговорио је др Велизар – Вељо Велимировић, и истакао да је слава пет племена – Жупљана, Морачана, Пипера, Ровчана и Загарчана не случајно већ намјерно посвећена Св. Илији, а уз то она је симбол чувања, вјере, традиције обичаја и језика.

– Овдје на овом мјесту су се наши преци окупљали на дан Св. Илије, пријетељили вјенчавали. Заједничким радом подигнут је и храм, у ком ћемо се сабирати. Подигнут је на планини Лукавици, најљепшој у Црној Гори, са доста извора које је сама природа извајала – казао је Велимировић.

Том приликом он је дио славског колача предао др Тодору Булатовићу, предсједнику удружења Ровчана „Гојак“, који ће наредне године бити домаћини славља на Лукавици.

– Примам овај славски колач пред овим светим храмом у нади да ћемо се молити Богу, за слогу, јер смо браћа. Ако се не слажемо, нема нам пута даље. Очекујем да ћемо се идуће године окупити у већем броју, слози, здрављу и весељу – казао је Булатовић.

У културно-умјетничком програму учествовали су пјесници Момир Војводић, Радован Радовић, Милица Бакрач, Милан Рајовић, др Трипко Драганић, Милојка Јововић, и гуслари Милисав Анђелић, Вељо Лакић, Голуб Биговић, Драгомир Перовић, Спасоје Поповић и Жељко Бугарин.

Водитељ програма био је Љубисав Бјелић Морачанин.

Л.Н.

Вељко Милутиновић даровао фреску пророка

Радовић наглашава да упркос кризи и недостатку средстава проф. др Вељко Милутиновић, са Електротехничког факултета у Београду донирао је фреску пророка Илије урађену у мозаику.

– Своје мјесто нашла је на западној, улазној страни храма, са унутрашње стране, а простор око ње у површини од око 30 метара квадратних је фрескописан. И та инвестиција је поклон др Милутиновића. Изградњом тротоара око храма архитектонски смо заокружили једну цјелину. Поставили смо и иконе на иконостасу, и урадили доста тога на огради око храма – каже Радовић и додаје да се надају да ће, уз помоћ донатора и вјерног народа и браственика пет племена, до зиме завршити и радове на унутрашњости и око храма.

Најбољи у спортским дисциплинама

У надметању у спортској дисциплини бацање камена с рамена прво мјесто освојио је Ранко Мучалица који је успио добацити 10,66 метара, друго мјесто припало је Вукашину Јањушевићу са добачених 10,27, док се трећим мјестом морао задовољити, Ацо Кешељевић који је камен одбацио 10,15 метара.

У скоку удаљ најбољи су били Љубисав Бјелић Морачанин, Жељко Бугарин и Драгомир Перовић и тако потврдили да нијесу добри епски пјесници и гуслари, већи скакачи.

Јединствена љепотица

Хаџи Радован Радовић, архитекта и пројектант, каже да је градња храма, почела прије четири године, и да су уз много напора и недаћа успјели да изграде ову јединствену љепотицу од 45 метара квадратних.

– Успјели смо да овај храм доведемо до крова, да на њему засија крст и да се са њега зачује звоно који ће звонити нашим потомцима кроз вјекове и спајати наше душе са душама наших предака. Иако је Лукавица планина дивља и сурова, ипак је лијепа. Трудили смо се да на планини која је извајана господском руком ништа не пореметимо и повриједимо, већ да човјеку омогућимо да може да се помоли. Новоизграђеним храмом простор је оплемењен. Љетос је урађена и капија на огради око храма и нешто ситнијих радова, колико су дозвољавале финансијске могућности – казао је Радовић.

Извор: Дневни лист ДАН

Pin It on Pinterest

Share This