Izaberite stranicu

У наставку преносимо примједбе Митрополита Амфилохија на оптужбу Вишег државног тужилаштва да је својим говором „повриједио национална и вјерска осјећања грађана“:

АЕМбр. 1251
18.7.2011.год.

ПОДРУЧНИ ОРГАН  ЗА ПРЕКРШАЈЕ
Подгорица
ПП. Број 48/11-20

Више државно тужилаштво Подгорица, Утп.бр. 1/11, 19.01.2011, ВР/ОР
Захтјев за покретање прекршајног поступка против Радовић Риста –
Амфилохија, Митрополита црногорско-приморског Српске Православне
Цркве у Црној Гори

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије:
Примједбе на оптужбу Вишег Државног Тужилаштва да је својим говором
„повриједио национална и вјерска осјећања грађана“.

1. Прије одговора и објашњења инкриминисаних ријечи из „Захтјева за покретање прекршајног поступка“, извађених из богослужбеног контекста и хришћанске црквене бесједе, сматрамо за важно и потребно да тужиоцу и судији за прекршаје скренемо пажњу на следеће историјске чињенице које претходе овом захтјеву за покретање поступка против нас као Митрополита, а које се тичу четворице наших претходника Митрополита Црногорско-приморских:

а) Митрополит Пећки, потоњи Митрополит црногорско-приморски и Патријарх Српски Гаврило Дожић (1920-1938; 1938-1950) цијело вријеме Првог свјетског рата (1915-1918) провео је заточен у аустроугарским логорима због „непоштовања“ окупаторске власти. Исти Гаврило Дожић је ухапшен по налогу Хитлера 1941. године у манастиру Острогу и затворен (Сарајево, Београд-манастир Раковица и Војловица) да би крај рата (1945) дочекао у концентрационом логору Дахауу.

б) Насљедник Гаврила Дожића, Митрополит Црногорско-приморски Јоаникије Липовац, убијен је као „издајник народа“ без суда и пресуде од комуниста јуна мјесеца 1945. године негдје у Аранђеловцу; ни данас му не знамо гроба ни мрамора.

в) Митрополита Арсенија Брадваревића, његовог насљедника (1947) нова комунистичка црногорска власт је осудила (1954) на 11 година затвора због критике власти (критиковао власт за насиље над Црквом, као и због његове „сарадње“ са буржоаским Западом), ширења вјерске и националне мржње (у некој својој бесједи је поменуо да су усташе у Јасеновцу побиле 700.000  православних Срба, и других). Истоме је доживотно забрањен повратак у Црну Гору (умро у Београду 1964 г.).

г) Против Митрополита Црногорско-приморског Данила Дајковића, нашег претходника, Јавно тужилаштво Црне Горе је под бр. 4/69 од 22. маја 1969. године поднијело Скупштини СР Црне Горе предлог за покретање кривичног поступка због „кривичног дјела злоупотребе вјере и Цркве у политичке сврхе“ предвиђено чл. 311 Кривичног законика; изазивања изјавом „узнемирења грађана“, и због његове тврдње о ондашњем грбу која је третирана као кривично дјело „повреде угледа државе, њених највиших органа и представника“ из чл. 174 Кривичног законика. Главни пак повод и разлог за покретање кривичног поступка против њега био је његово непристајање на рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену (1969). Поред осталих, основна инкриминисана његова изјава гласи: „Црква нема другог интереса осим да се једна православна црква и Његошеве кости оставе на миру. Уколико не буде тако нећу више да знам шта се ради…“ Против митрополита Данила су тим поводом организоване једине послијератне демонстрације у Црној Гори, пред Цетињским манастиром, уз псовке и погрдне транспаренте. Плод свега тога је свима познат: први храм светог Петра Цетињског, саграђен и обновљен по завјештању и пројекту Петра II Петровића је срушен и на његово мјесто подигнут је пагански маузолеј, гажењем Његошеве посљедње воље и његовог хришћанског идентитета, савјести и животног опредјељења.

2. Оно што би сваки правдољубив човјек очекивао од Вишег државног тужилаштва, прије покретања  оваквог поступка против нас јесте, између осталог, његова законска обавеза и дужност да је предходно покренуло бар следеће поступке:

а) Поступак против угрожавања имовине Митрополије Црногорско-приморске противзаконитим упадањем у њене храмове од стране присталица новоформиране племенско-идеолошке вјерске заједнице, самозване ЦПЦ (2000). Навешћемо као примјер тог безакоња, (које, не просто вријеђа вјерска осјећања, него ствара мржњу у народу и изазива расколе са несагледивим посљедицама за Црну Гору), дугогодишње упаде и угрожавања храма Светог Јована у Бајицама и других храмова Митрополије у Катунској нахији, у околини Даниловграда и др. Митрополија је тражила од тужилаштва, али без успјеха, покретање поступка против једног таквог извршеног „јуриша“ и насиља на Цетињски манастир (2007) које је запријетило крвопролићем у току кога су остале запамћене ријечи Мираша Дедеића, челника и подстрекача овог насиља: „Утјерајте ту стоку у манастир, иначе ће крв да падне“.

б) Поступак против г. Ранка Кривокапића, предсједника скупштине Црне Горе, који је прошле године јавно на Цетињу прогласио законитог Митрополита и његово свештенство и народ сабран за празник око њега у Цетињском манастиру, за „окупаторе“ тог истог манастира и поробљиваче моштију Светог Петра Цетињског.

в) Поступак против истога г. Кривокапића, предсједника Скупштине Црне Горе, највишег законодавног органа државе Црне Горе, који је ове године, јавно приликом обиљежавања годишњице независности Црне Горе са Ловћена, позивао на насиље, рекавши да „Црна Гора има ту снагу, да врати достојанство и Црногорцима, да им врати и Цркву и имовину и манастире“, као и

г) Поступак против истога г. Кривокапића, због проглашавања Митрополије (иако је Митрополија најстарија установа у Црној Гори, која без прекида постоји 800 година, на чијим темељима и почива Црна Гора као држава) и осталих Епархија Православне Цркве – правно непостојећим, у интервјуу НД „Вијести“ од 7. маја ове године, ријечима: „Мора престати трговина државном имовином, како то раде субјекти који правно не постоје, а то је у овом случају СПЦ“, доприносећи тиме ширењу неистина о томе да Православна Црква нема правни положај у Црној Гори (дакле, да је илегална!), и распирујући националну и вјерску мржњу међу грађанима Црне Горе православне вјероисповијести.

Намјесто да Више државно тужилаштво покрене ове и њима сличне поступке против радњи које фрапантно угрожавају људска и вјерска права у Црној Гори, уносећи мржњу и проузрокујући сукобе међу грађанима на националној, правној и вјерској основи, оно је покренуло прекршајни поступак против нас оптужујући нас за повреду „националних и вјерских осјећања грађана“ на основу инсинуираног вербалног деликта, вадећи при том ријечи и реченице из њиховог цјеловитог контекста, а притом игноришући вјековни дух и језик црквене проповиједи.

Но, без обзира на такво правно и законски неутемељено поступање, из поштовања према суду и закону дајемо следеће образложење ријечи и израза за које нас у овом поступку Више државно тужилаштво терети:

а) Да је клетва на онога ко би се усудио да сруши цркву Свете Тројице на Румији („Бог га срушио, и њега и његово потомство, Часни Крст му судио“) саставни дио пророчко-библијског језика и језика Цркве кроз вјекове, навешћемо за то само неколико примјера. Тако, старозавјетни знаменити пророк и законодавац Мојсије каже за оне који газе Богодани закон и морал: „ако не узаслушаш глас Господа Бога својега да држиш и твориш све заповијести Његове… проклет ћеш бити у граду, и проклет ћеш бити у пољу, проклет ће бити плод утробе твоје и плод земље твоје…удариће те Господ лудилом и сљепилом и бјеснилом“(Пета књига Мојсијева 28, 16-19, 28). Истовјетан је Христов језик у Новом Завјету: „не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње“(Мт.7,6). И друго: „тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери…споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња…безумници и слијепци…змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао…да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи“(Мт.23, 27-28; 33, 35).

Тај библијски и Божији језик који јесте „језик мржње“, али мржње против зла, безакоња и злочина но при томе језик дубоке бриге и одговорности за људе и људску судбину: једино њиме човјек помрачен злом може се освијестити и пробудити за дубљи морални поредак и законе који господаре и управљају судбином човјечанства и свијета. То је био и остао језик Цркве Христове и главних носилаца њене борбе против зла и нечовјечности кроз вјекове. Као потврду за то навешћемо само двије најзначајније и најутицајније личности у историји Црне Горе: Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша. Свима је познато да је једино оружје Светог Петра био „мач ријечи“ и проклетства, клетве. Од безбројних примјера из народног сјећања и његових посланица навешћемо само два: „Да је проклет сваки они“, каже он у посланици Бјелопавлићима: „који неправедно на сиромахе и на сиротињу намеће кривицу“. У свом пак предсмртном Тестаменту, исти каже: „Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините,…тога свакога, који гођ он био…ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре…Исто тако…ако би се који од вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило“.

Да је тим истим језиком говорио и Петар II Петровић Његош свједоче сва његова дјела. За потврду ћемо навести само један стих из „Горског Вијенца“:

„Ко издао, браћо, те јунаке

часне посте за пса испостио

гроб се његов пропа’ на та’ свијет!

не предава пуње и проскуре

него пасју вјеру вјеровао

крвљу му се прелили бадњаци

крвљу крсно име ославио

своју ђецу на њ’ печену ио…“

А да је ова библијска ријеч коју сам изговорио на Бадње вече у Бару израз бриге и очинске љубави, а не мржње потврђују и ријечи бесједе коју сам изговорио истим поводом 31. јула 2005.г. на Румији, пред неколико хиљада људи сабраних на освећење Храма Св. Тројице, које Тужилаштво није ни примијетило. У својој бесједи сам благословио црногорски парламент који је расправљао о храму, прогласивши га за „најпобожнији парламент у Европи“: „Господ све нека их благослови и љубав Божија да се излије на њих и у њихова срца, као што се љубав Божија излила у срца оних који су овај храм саградили… Увјерен сам да ће сви они, као и ми, чувати овај храм и ову светињу, јер овај храм чува слогу, јединство, заједништво, љубав међу свима, а тога нам највише треба данас у читавом свијету, а нарочито у Црној Гори…“

б) Опомена г. Мехмеду Бардхију да није добро да он као муслиман „подстиче безумне људе да ураде исто оно што су урадили Турци“ (1571) када су срушили цркву на Румији, само је било подсјећање њега на историјску истину и на посљедице које из таквог његовог чина могу проистећи (све смо му то претходно образложили и написали у приватном писму). Исто ово важи и за изјаву од 18. јануара ове године, лажно и злонамјерно претворену у „позив на вјерски сукоб“. Уствари она значи потпуно супротно: подсјећање на опасност да би рушење цркве, подстицано од једног муслимана и других, могло изазвати нежељене посљедице, па и на вјерској основи. Та опомена, изговорена у времену које још крвари од посљедица грађанског рата у Босни, на Косову и другдје, у коме су срушене стотине православних и римокатоличких црква и исламских џамија, у осветничком безумљу, за сваког иоле разумног човјека, више је него добронамјерна. Само људи оптерећени идеолошким предрасудама и мржњом на оне који другачије мисле и говоре могу ово прогласити за језик мржње и „позив на вјерски сукоб“.

в) Проглашење за „пасју и лажну вјеру“ онога који тражи, наводно у име Бога и Цркве, рушење цркве на Румији, не представља ли само, и то ублажено, понављање горе наведених ријечи Владике Рада из „Горског вијенца“: онај који позива на рушење и скрнављење Светиње, коју, по Вишем државном тужилаштву, „вјерује вјеру“, ако не „пасју“? Што значи: вјеру мржње, деструкције и уништења?! Оптуживши Митрополита Црногорског за језик мржње зато што брани од зла рушења цркве, а оне који упорно траже њено рушење (од окупатора срушене, на савремен начин, сагласно вјековној жељи предака, обновљене и освештане цркве, као цркве која позива на слогу, јединство и љубав) – за заговорнике правде, заједништва и братског „међуконфесионалног“ сагласја, не значи ли нечувену замјену теза: проглашавање (физичке и моралне) деструкције за градитељство, мржње за љубав, лажи за истину, неправде за правду, нечовјечности за човјечност?!

Једно је сигурно и несумњиво: Више државно тужилаштво Црне Горе које је покренуло поступак против Црногорског Митрополита и судија који суди и води поступак за инкриминисане ријечи и језик којим говори, овим поступком суде језику, вјери и етици законодавца Мојсија, Христа Богочовјека, и цјелокупног хришћанског језичког и моралног предања укључујући и Св. Петра Цетињског и Владику Рада. За језик истине, правде и божанске љубави Христос је осуђен на смрт, и то управо због приписаног „вербалног деликта“ као и многи његови сљедбеници кроз вјекове, све до горе наведеног Свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског. Како ће судија пресудити насљеднику Светог Петра, Митрополита Јоаникија и Арсенија, припада његовој савјести и одговорности пред Богом и људима.

г) Што се тиче израза „чиргилица“ употребљеног у бесједи за Нову годину јулијанског календара (13. јануара 2011.), и ту је дошло од стране Вишег државног тужилаштва до замјене теза. Израз се првенствено односио на новокомпоновану азбуку и писмо по господину Чиргићу. Свима је познато  да и многи, рекао бих, бољи зналци језика, стављају под знак питања Чиргићеву реформу писма и правописа, и не без разлога: Чиргић и његова језикословна група (из Загреба и Украјине) су били и остали непознати озбиљним језикословцима и филолошкој науци јужнословенских простора. Уосталом, овим изразом, намјесто увреде дао сам му (г. Чиргићу) уствари незаслужену част, сврставши га самим називом у друштво Светог Кирила Просветитеља словенског и Вука Караџића, по којима је добила име „Ћирилица“, односно „Вуковица“.,

Цетиње, 18. јула 2011.г.

+АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ  АМФИЛОХИЈЕ

Pin It on Pinterest

Share This