Izaberite stranicu

Епископ Атанасије (Јевтић): Ново потпуно издање Светог Писма на савременом српском језику

У издању Светог Архијерејског Синода наше Цркве изашло је недавно (крајем 2010, на 1458 страна) потпуно српско Свето Писмо Старог и Новог Завета – пуна Библија, која садржи све канонске и девтероканонске књиге Старог Завета, тј. свих 38 канонских и 11 девтероканонских књига (из ширег канона), и такође свих 27 канонских књига Новог Завета.

Ових 11 старозаветних девтероканонских, али такође богонадахнутих књига, сада се, заједно са првоканонских 38, појављују први пут у савременом српском преводу, као што су до сада биле заједно са осталим старозаветним књигама у грчкој и словенској Библији. (Као додатак унета је сада и 4. Књига Макавејска, пошто се она налази придодата најстаријим грчким рукописима Св. Писма Старог Завета из 4-5. века).

За превод 38 књига Старог Завета узет је, засад, већ познати превод Ђуре Даничића, а осталих 11 књига, из ширег библијског канона, преводи су Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија (7 књига + превод са грчког додатака у Књизи Пророка Данила) и долепотписанога (3+1 Макавејске). Напомињемо да се израз „шири канон“ овде користи за све оне богонадахнуте књиге Старог Завета, које су несумњиво биле у јеврејском канону старозаветне Синагоге, одакле су их хришћани и примили, тј. Апостоли = прва Црква, док је каснија рабинско-талмудска традиција ограничила јеврејски канон на само 22 књиге (бројане сажето, сходно 22 слова јеврејске азбуке; иначе бројане понаособ, има их 38 књига), које су касније протестанти примили као свој „канон“ књига Старог Завета, док су римокатолици прихватили шири канон (са мањом разликом у бројању). Напомињемо да другоканонске књиге нису никакви „апокрифи“, како понекад неки из незнања, или злонамерно, говоре и пишу.

Иначе, Синодска комисија за превод Светог Писма, после завршеног рада на преводу Новог Завета (који се, у међувремену, још „дорађује“), треба ускоро да настави свој рад, а поједини њени чланове раде већ и самостално (у нашем преводу са јеврејског /МТ/ и грчког /LXX/ изашла је двостубачно Књига Постања, а ускоро следи и Књига Изласка; изашли су такође и Псалми са грчког /LXX/, а ради се превод са јеврејског /МТ/, користећи већ изашли превод Псалама са јеврејског г. Предрага Самарџића, професора нашег Теолошког факултета у Либертивилу, САД).

За превод Новог Завета је у ово издање Библије узет већ познати превод Комисије Светог Синода, плод њеног дугогодишњег рада, како је то у поговору овог издања напоменуо већ Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, који даје кратак преглед садржаја и значаја свих богонадахнутих књига у овој по превасходству КЊИЗИ оба Божија Завета, Јахвеовог-Господњег Савеза са народом Својим и свецелим Родом људским кроз свештену историју човечанства, од Адама и Авраама до Христа Спаситеља и Светих Апостола, тј. кроз богочовечанску епопеју – Пасху = Прелазак Цркве као Сабора Народа Божијег, сабираног око Месије-Христа, од стварања света и човека до есхатолошког краја-бескраја у свечаном Сабору прворођених око Јединороднога у Царству Небеском.

За Православно, Апостолско-светоотачко схватање и благодатно-животно искуство: Свето Писмо као Давар Јахве = Реч Господња, неодвојиво је, за живљење и спасоносно познање, од Христа, Ипостасног Логоса = Речи Бога Живога и Истинитога, Оваплоћенога у Цркви и као Црква. Зато је толико значајно и ово Синодско издање потпуног Светог Писма на народном језику. Наравно, издање је, по своме обиму, столно, док је Нови Завет издан више пута у џепном формату.

„Нови Завет по преводу Вука Караџића, и Св. Архијерејског Синода, по исправкама и преводима /!/ Св. Владике Николаја, илустрован иконама и фрескама из српских манастира“ – „превод ђакона Љубе“

Нестручност и неодговорност

Да напоменемо овде, ради обавештења простом народу Православном: иако су Св. Синод и Сабор, преко надлежног Епископа, опоменули протођакона Љубомира Ранковића, из Шапца, да не издаје „своја издања“ и „своје преводе“ Светог Писма, чинећи то нестручно, и притом врло приземно трговачки рекламирајући та издања на само своме радију „Глас Цркве“, он је недавно објавио Нови Завет /2009, џепни формат/, са оваквим поднасловом: „Нови Завет по преводу Вука Караџића, и Св. Архијерејског Синода, по исправкама и преводима /!/ Св. Владике Николаја, илустрован иконама и фрескама из српских манастира“. Ко и мало зна и схвата шта то значи, лако ће закључити да је по среди провидан „маркетиншки“, рекламни текст /за бољу продају/, јер такав „превод“ – трослојни! – могао је само неодговоран и нестручан издавач да подметне наивним читаоцима /читај: купцима ове Свете Књиге/, просто напросто зато што је тако нешто неоствариво, и шарлатански неозбиљно. (Синодска комисија за превод је користила и Вука и Николаја, а мој слаби студен ђакон Љуба овако је, као „супер комисија“, постао „коректор“ сва три превода, мада Св. Николај није никад урадио свој превод, него са јеромонахом Василијем Костићем само донекле исправљао Вука). Зато овај „превод“ треба пре сматрати за „превод ђакона Љубе“, како га и зову људи који слушају ђаконове дозлабога нападне саморекламе на поменутом радију. Господин ђакон је имао храбрости да и нама у Херцеговину лично пошаље неколико примерака тог „свог превода“, зато се и осврћемо овде на овакав начин. За посебну је причу то што је, на унијатски начин, потписивао иконе и фреске из наших Светих Манастира, сасвим неприхватљиво, неправославно, несрпски: именујући Бога и Спаса нашег – „Име изнад сваког имена“ – негде Христос, а негде унијатски осакаћено као Христ! – Ђакон Љуба прави недопустиву грешку, и обману, и у свом луксузно-маркетиншком издању Охридског Пролога Светог Владике Николаја /2009/ дајући датуме у Прологу „новостилским“ календаром, нпр. Божић: „7. јануар (25.XII)”; или Св. Василије и Нова Година: „14. јануар (1.I)“; Благовести: „7. април (25.IV)“, тј. тако да за Српску Цркву и њен верни Православни народ испада да је Божић првенствено „7. јануара“! – Нова Година и Св. Василије „14. јануара“! – Благовести „7. априла“! итд. Исто тако је дилетантски поступио и у Азбучнику на крају Пролога. То је увреда и Цркви, и Српском народу, и пре свега Светом Владици Николају, на коме је ђакон Љуба, нажалост не пастирски већ маркетиншки, итекако стекао глас, не Цркве, већ сопствени! И остало што уз то иде.

Недеља Св. Отаца Никејских, 2011, Светосавска Херцеговина

Извор: Православље

Pin It on Pinterest

Share This