Izaberite stranicu

Својом намјером да потопи долину Мораче са њеним природним и културним добрима, црногорска влада грубо крши Конвенцију Унеска о заштити баштине човјечанства

Манастир Морача у свом вјечитом природном амбијенту: савршени склад између дјела човјека и природе

Манастир Морача на будућем вјештачком језеру: тотално уништена симбиоза дјела човјека и природе

Чудно је да, у великој полемици која се прољетос водила око Мораче, нико није помињао Конвенцију Унеска о заштити баштине човјечанства, донесену на седамнаестом Генералном засиједању свјетске организације јесени 1972 у Паризу. Нико, ни медијски посленици, ни браниоци Мораче, ни учесници Округлог стола о Морачи одржаног 25 марта у Подгорици, ни невладине организације нијесу се позвали на ту конвенцију из простог разлога што за њено постојање нијесу знали, као што то није знао ни аутор овог текста те исповиједа своје грешно непознавање једног тако битног документа.

Требало је, тек након мог обраћања поводом Мораче почетком јуна Директору секције за баштину Европе и Сјеверне Америке у Унеску, госпођи Мештилд Рослер да сазнам за постојање те Конвенције. Примивши мој позамашни електронски упућени јој досије о Морачи, састављен углавном од француске верзије мог великог зимушњег богато илустрованог рада насловљеног Морача у очима европских аутора XIX и XX вијека, доступног на сајту www.tvorac-grada.com и моје књиге L’ еternite menacee de la Moratcha (1998) – Угрожена вјечност Мораче – доступне такође на истом сајту, госпођа Рослер у свом писму од 30 јуна ми је одговорила да, иако Морачи не стоји на листи Свјетеке баштине, као ни на Пријавној листи исте, ствар је озбиљно узета у разматрање и досије Мораче прослијеђен шесторици њених најближих сарадника, као и институцијама које уско сарађују с Унеском међу којима ICOMOS – Међународна невладина организација за очување споменика природе и цивилизације, IUCN – Међународна унија за очување природе – и Канцеларија Унеска у Венецији… Разговор са блиском сарадницом госпође Рослер, госпођом Аном Сидоренко, стручњаком за свјетску баштину, олакшао ми је да брзо је нађем на Интернету дату Конвенцију и, задивљен, прочитам већ на самом почетку, у цлану 1, шта све улази у наслеђе човјечанства. Хитам да своју задивљеност подијелим са читаоцем:

“Споменици: неимарска дјела, монументално вајарство или сликарство, елементи или структуре археолошке природе, натписи, пећине или скупине елемената које имају универзалну вриједност с тачке гледишта историје, умјетности или науке;

цјелине: низ грaђевина усмљених или обједињених које својом архитектуром, својим јединственоћу или својом сједињеношћу са околином, имају универзалну вриједност с тачке гледишта историје, умјетности или науке;

предјели: дјела човјека или дјела у спрези човјека и природе, као зоне у које спадају археолошка налазишта која имају изузетну универзалну вриједност историјску, естетску, етнолошку и археолошку”.

Па управо то је оно што посједује Морача: монументално здање храма Свете Богородице јединдтвене архитектуре, посебно са свјетски познатом фреском Светог Илије у пустињи, храм савршено складно интегрисан у предио што су примијетили многи аутори; Калуђеров мост на Морачи и Данилов мост на Мртвици, такође својим луковима уклопљени у предио; историјски спектакуларни пут кањоном Мораче; бројне пећине у кањонима Мораче и Мртвице од прворазредног археолошког значаја у којима су нађени трагови преисторијског човјека од назад 120 хиљада година: само из пећине Градина више Биоча напуњена су, током истраживања од стране екипе славног археолога Драгослава Срејовића крајем 80-их, два камиона разних предмета.

Но то још није све, пошто у члану 2 Конвенције даље читамо:

“Сматрају се природном баштином: споменици природе сачињени физичким и биолошким обликовањем или низом таквих обликовања, који имају изузетну универзалну вриједност естетску и научну;

геолошка и физиографска обликовања и строго омеђене зоне које представљају станиште животињских и биљних угрожених врста, што скупа имају изузетну универзалну вриједност с тачке гледишта науке, очувања и природне љепоте”

Комнен Бећировић

Комнен Бећировић

Ево нас баш у кањонима Мораче и њених притока обликованих кроз разна геолошка доба током десетина милиона година трудом самих ријека, тектонских и космичких сила! Ево нас у стаништима изузетног биљног и птичјег свијета у Платијама, као и рибљег и такође птичјег у Скадарском језеру! Па све битно што садржи Конвенција налази се управо у сливу Мораче! Као да су редактори те Конвенције имали пред собом управо тај простор! С разлогом је рекао славни еколог и велики борац за спас Мораче, Франц Вебер да нема примера на планети да се на тако релативно ограниченом подручју као што је морачко, налази толико разних добара, заправо чудеса.
То што то подручје није уписано на листу Унеска, не значи да се може од њега радити што се хоће, напротив у члану 12 Конвенције стоји:

“Чињеница да једно добро није уписано у културну и природну баштину (…) не значи ни у ком случају да оно нема изузетну универзалну вриједност само зато што не стоји на листама свјетске организације” Наглашава се да државе на чијој се територији налазе та добра, имају обавезу да раде на промоцији тих добара, посебно на њиховом очувању, јер “осиромашење наслеђа једног народа, представља осиромашење наслеђа свих народа”.

У свјетлости ових навода из највишег акта који формулише баштину човјечанства, јасно произилази да својим пројектом подизања брана, стварања вјештачких језера и градње електрана на Морачи, владајући црногорски режим грубо крши Конвенцију Унеска, јер ради потпуно супротно ономе што она прописује: потапа рјечне кањоне, уништава станишта јединствених биљних и животињских врста, као археолошких налазишта у њима, мијења микроклиму читаве једне области вршећи тиме удар на њену флору и фауну, обесмишљава и поништава историју те области, потпуно разбија многовјековни склад између људске творевине, као што је морачка лавра, и предјела у коме је подигнута, а сам споменик, најстарији и најзначајнији у Црној Гори, осуђује, прије или касније, на коначну пропаст. Подсјетимо још, у контексту општечовјечанског наслеђа, да је Морача постојбина, колијевка једне од највећих поема свих народа и свих времене, Женидбе Максима Црнојевића.

Већ је неопростиво што једна таква земља као што је Морача, која испуњава све услове прописане Конвенцијом свјетске организације, није на листи те организације, а за сваку осуду је непочинство које власт над њом спрема. Додуше, може се рећи да власт није ни знала за Конвенцију Унеска, као сто нијесмо знали, осим неодређено, ни ми сами, али ево прилике да је власт упозна утолико прије што јој се, како стоји у писму госпође Рослер, Унеско поводом Мораче већ обратио.

Такође, ево прилике за све заштитнике природних и културних добара, за невладине организације које се залажу са спас Мораче, да се обрате Унеску и поменутим међународним институцијама како би се Морача отргла из канџи потопитеља, очувала и уписала у добра под заштитом Унеска чија су јој врата сада широм отворена.

Pin It on Pinterest

Share This