Izaberite stranicu
[audio:http://www.mitropolija.me/wp-content/uploads/2009/11/Tablja-Mitropolit.mp3|autostart=no|loop=yes]
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Г.ПАВЛЕ
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Г.ПАВЛЕ

Поглавар Српске православне цркве преминуо у 95. години, потврдио је митрополит Амфилохије. Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. године у селу Кућанци. Смрт патријарха Павла огроман и ненадокнадив губитак за српски народ, рекао председник Србије Борис Тадић.

Патријарх српски Павле преминуо је јутрос у 95. године, потврдио је за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Радио телевизија Србије објавила је снимак митрополита, који је уплакан обавестио вернике да је управо сазнао да се „упокојио патријарх“.

Митрополит Амфилохије саопштава вест о смрти патријарха Павла
Тадић: Ненадокнадив губитак за српски народ

Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду да је смрт Његове светости патријарха српског господина Павла огроман и ненадокнадив губитак за српски народ.

„Постоје људи који самим чином свог постојања повезују читав народ. Такав је био патријарх Павле“, изјавио је Танјугу председник Србије.

„Његов одлазак је и мој лични губитак“, рекао је Тадић.

Председник Србије је истакао да се у тешким и комплексним тренуцима кроз које је пролазила Србија увек консултовао са партијархом и добијао његово мишљење.

Патријарх Павле имао је огроман углед у читавом хришћанском свету, уживао је поштовање, како московског и васељенског патријарха, тако и римског папе, закључио је Тадић.

Емисија о патријарху на РТС-у

Радио-телевизија Србије ће вечерас од 20 часова на Првом програму емитовати први део троделног документарног филма „Патријарх Павле, живот по јеванђељу“.

Са Саборне цркве огласила су се звона поводом смрти патријарха. У Патријаршији је Бети речено да се очекује долазак митрополита Амфилохија и да ће информације у вези са сахраном бити објављене на сајту СПЦ.

У Патријаршији је Бети речено и да су све владике обавештене о смрти патријарха и да ће Синод СПЦ одржати седницу у понедељак, рано ујутро.

Поглавар СПЦ био је на Војно медицинској академији на лечењу од 13. новембра 2007. године.

Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици.

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка.

Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабашно“, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика“, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет.

Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Сећање на патријарха Павла

Прво је био у манастиру Свете тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота.

Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

patrijarh-pavle.jpg

Епископ обновитељ

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.

Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког“ (1989, друго издање 1997).

У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III“ (1998).

Приређује допуњено издање „Србљака“, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники“ од М. Скабалановича.

Заоставштина

Аутор је и издања „Требника“, „Молитвеника“, „Дополнитељног требника“, „Великог типика“ и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством“ објављује 1988. године, а „Молитве и молбе“ 1990.

Patrijarh-Pavle-2.jpg

Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих“ из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле дуго година је био председник Kомисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.

Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник“ на српском језику.

Oд када је српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду.

Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У Београду је 1993. године почела да ради Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).

Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске православне цркве.

Извор: www.rts.rs

[podcast format=“video“]http://www.mitropolija.me/video/Mitropolit%20Amfilohije%20saopstava%20o%20smrti%20Patrijarha%20Pavla.flv[/podcast]

Pin It on Pinterest

Share This