Select Page

Блаженог спомена протојереј-ставрофор хаџи Мираш Богавац сахрањен је на празник светих Козме и Дамјана, у суботу 14. новембра 2026. године на градском гробу у Бијелом Пољу.

Светом заупокојеном литургијом у Цркви Светог Николаја Мирликијског у бјелопољском насељу Никољац, а потом и опијелом оцу Мирашу началствовао је протојереј- ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха.

Опраштајући се од проте Мираша, отац Дарко је истакао да сви имамо своје снове и право на њих, подсјећајући да је прота Мираш свој сан започео у Заостру, код Берана, гдје се родио, окријепио, оснажио и одакле је узлетио.

,,И као сваки православац и светосавац када је и усправио свој први поглед, он је био окренут према Kосову. И то свето Kосово и Kосовски завјет водили су га и пратили ево и данас га прате. Тамо је завршио петогодишњу Богословију. А од првог дана од када је рукоположен, и током цијеле службе, цијелог себе је посветио своме народу, светосавској Цркви, овоме мјесту и крају; сан дјечачки и жеље из Богословије, и маштање и сањање о томе да обуче мантију и да први пут узнесе возглас “Благословен Бог наш и благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа», и да Господу се помоли, Господа замоли, Господа слави и Господа хвали», бесједио је о. Дарко и нагласио да је пут проте Мираша није увијек био пут радости, указујући на тешко вријеме безбожништва и отпадништва од Цркве.

,,Посебно је било тешко у вријеме када је обукао мантију, која је у то вријеме била тежак крст и бреме, и када је нарочито тешко било ходити са мантијом међу народом.

Више пута је чуо ружне ријечи него: ,,Оче, благослови” и ,,Помаже Бог, оче”. Све је то требало исптрпјети, поднијети и понијети и наравно, и као и сваки свештеник не само себе него и своју породицу обиљежити том мантијом и службом, једном од најтежих, али најчаснијих. А све у животу што је скупо и вриједно има своју цијену, тако је и ношење мантије и крста био тежак терет и бреме, али велика награда и плата, она коју ни једна земаљска ризница не може испратити, него само Господ, који га је удостојио свештеничког чина и свете службе, и Господ који га је водио кроз цијели живот, кроз стазе пуне трња, страдања. Али, то је јесте наш пут- пут једног светосавског свештеника. И када је било најтеже, није заборављао ријечи Христове: Не бојте се, јер Ја побиједих свијет, и ево, Ја сам са вама у све дане до сврштетка вијека.

Успио је прота и у тим много тешким временима заједно са овдје присутним ефендијом Хасаном да чува мир и слогу у овоме граду, да свједочи да Црква и вјера јесу стубови на којима почива народ и све државе и грађевине. И ако оне поклекну све поклекне, и онда, умјесто светиња и светости зацари се нешто друго. Били смо на ивици да заворавимо ко смо и чији смо, и од кога смо, одакле смо пошли и куда идемо. Запамтио је прота Мираш године када је скоро сам служио службе, посебно у овом граду за који је био посебно везан. Највише служби и молитви је узниосио овдје у Цркви Светог Николе“, бесједио је о. Дарко, подсјећајући да је због тога Црква одлучила, благословом његовог Високопреосвештенства митрополита будимљанско-никшићког Методија да га на вјечни починак испрати из те цркве.

,,Ова црква је била, наставио је даље о. Дарко, у ствари, његова једина и права кућа, којој је цијелога себе дао, без поштеде. Па и ако наиђу, драга браћо и сестре, у животу некада мало болести и немоћи, све је то од Бога, који хоће да нас испита и покаже да нисмо саткани од ничега, него да смо постојани, онако како је он био постојан, и како је храбро крст свој изнио», бесједио је о. Дарко.

Он је нагласио да је прота Мираш боловао једно вријеме и био у болници, и да је данас, својствено мантији коју је носио и трудовима од којих је починуо– никад боље.
,,И никада и никоме оне ријечи не стоје као њему и његовој души; ”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”. Бог нека му душу прости и рајско насеље подари», поручио је о. Дарко.

У име пријатеља и комшија од свог духовника се опростио и проф. др Јово Медојевић, који је истакао да нас је све данас окупио наш вољени, крстоносни прота Мираш, којег пратимо у царство небеско.

„Гдје је непрестано ликовање оних који славе Бога живога“, да га испратимо у «мјесто свијетло, мјесто цвјетно, у мјесто одмора». Зато је мени данас лако да нађем лијепе и праве ријечи за оца Мираша Богавца», казао је Медојевић, додајући да га за проту Мираша и његову породицу веже четдесетогодишња љубав и искрено пријатељство, као и синовска оданост према свом духовном оцу.
Медојевић је подсјетио на истинитост ријечи да «човјек својим именом и презименом носи све».

„Својим поријеклом прота Мираш потиче из честитог братства Богавац из горњег Заостра, код Берана. Мираш Богавац се опредијелио да буде Христов пастир. На њиви Господњој, прота Мираш је свој пут ка боготражењу започео је као 15 – годишњак, у чувеној и славној призеренској Богословији. У свештеничку одежду непропадљивости одјенуо га је блаженог спомена митрополит црногорско -приморски Данило Дајковић 1972. године. Тада је наш прота имао 22 године. Древна је свештеничка риза и древна је свештеничка наука коју је 53 године прота Мираш часно проповиједао као истинити Христов пастир и војник. Служио је отац Мираш Богавац часно и Богу и своме народу, који му је од Бога повјерен», казао је Медојевић, подсјећајући да је своју службу носио часно, и да није роптао ни када је било најтеже, па ни у вријеме богоотуђености од православља, у којем је прота часно носио своју свештеничку мантију и свој напрсни крст.

За вријеме његове свештеничке службе обновљени су многи храмови, подизане су нове цркве, обновљена је Црквена општина, редовно су одржаване светосавске академије.

,,У дому проте Мираша и попадије Персе окупљале су се све знамените личности, од патријарха Павла, до пјесникиње Десанке Максимовић. Ни једно археографско, историјско, умјетничко и богословско дјело, које је везано за Бијело Поље, није могло бити реализовано без ангажовања нашег проте Мираша Богавца. Прота Мираш нас је увијек окупљао, био је строг према себи, али и према другима, увијек спреман на шалу, прота доброга срца и племените душе. Оцу Мирашу многи смо исповиједали најдубље тајне душе, тајне које човјек није способан нити спреман да каже рођеном оцу, мајки али их каже проти Мирашу, који је све нас тјешио и благосиљао. Лијепо се за данашњи дан припремио наш вољени прота Мираш: пола вијека свештеничке службе, пола вијека узидзања руку крај олтара Бога живога. Божја љепота», истакао је он.

Наша вјера православна нас учи да је смрт коначна провјера и мјера не само човјека као бића, него и цјелокупне људске дјелатности и свих људских вриједности.

,,У то сам се увјерио лично посматрајући проту Мираша на болесничкој и самтрничкој постељи. Знате, суштину човјека можете најбоље видјети на самртној постељи, када човјек више не може да слаже ријечи, да говори. Тада заиста у пуноћи можете да се очиледно увјерите ко је тај човјек, и како је провео свој овоземаљски живот. Током лијечења, у болници, често сам обилазио проту. Миран на болесничкој постељи, све нас је благосиљао. На постељи, без бола и непостидан. Кажу «смрт је ријетко лијепа». Размишљао сам, ако кажу «ријетко да је лијепа», значи да ипак постоји и лијепа смрт. До посљедњег издисаја прота Мираш је био свакодневно окружен својом породицом – попадијом Персом, синовима Дејаном и Небошом, кћерком Снежаном, снахама Виолетом и Анкицом и унучадима.

И то је била најљепша слика свакодневно заливана сузама за супругом, оцем, свекром, ђедом, казао је Медојевић, додајући да се таква љубав и поштовање данас ријетко сретају.

На тежак период за вјеру прије око пола вијека и исто толико година пријатељства и узајамног уважавања, у свом емотивном обраћању подсјетио је Хасан ефендија Бошњак, који је казао да су прве године службе у Бијелом Пољу биле тешке, јер је вјерник био на посљедњем мјесту у друштву.

,,Брзо ћу ја за њим, мојим драгим колегом и пријатељем. „Иншаллах”, а то значи “ако Бог да”. Мој пријатељ, мој, да не кажем брат, али полубрат сигурно. Ми смо радили заједно 50 и више година. Никад горку ријеч нијесмо имали. Много смо кафе и чаја попили заједно“, казао је ефендија, додајући да је прота Мираш прије свега био добар човјек, и да искрено пријатељство, људскост и поштовање не познају вјерске разлике.

„Ни Влах, ни Турчин, него прави човјек, браћо драга. Такав карактер, такав човјек, такав инсан“, поручио је Хасан ефендија.

Ефeндија Хасан се захвалио свима који су данас одали почаст таквом једном човјеку и борцу.

,,Драге колеге и пријатељи, будите поноси оним ко вам је био прота Мираш. Сви ви будите поносни кога сте имали за свештеника. Сигуран сам све оно што вам је у молтиви обавио за педесет година ни једна није била без срца, него сигурно свака са срцем и свака оправдана”, казао је ефендија Хасан. Он је поручио породици да узноси молитве за свога оца и супруга и његову душу, јер су они његов евлад ( пород), због чега су такве молитве узвишене. Ефендија Хасан је на крају пожелио да Бог душу проте Мираша поведе у рај (џенет).

У име породице присутнима се бираним ријечима обратио син Дејан.

Отац Мираш Богавац, истинити Христов пастир и војник, упокојио се у Господу 13. новембра 2026. године, у 73. години земног живота.

На сахрани се чуло да су се у дому проте Мираша и попадије Персе (рођене Радовић) окупљале су се све знамените личности, од патријарха Павла, до пјесникиње Десанке Максимовић. Чуло се и да ни једно археографско, историјско умјетничко, богословско дјело, које је везано за Бијело Поље, није могло бити реализовано без ангажовања проте Мираша Богавца

Прота Мираш је рођен 3. јула 1951. године у Горњем Заостру код Берана, од благочестивих родитеља који су му од малих ногу усадили љубав према Богу, Цркви и свом роду. Свој животни и богословски пут започео је у древној Призренској богословији, гдје је стекао темељно знање и духовну чврстину, завршивши Средњу богословску школу.

У свештенички чин рукоположен је 1973. године, чиме започиње његово вишедеценијско, пожртвовано служење на њиви Господњој. Већ од 1. априла исте, 1973. године, постављен је за пароха у Бијелом Пољу. У овом граду и међу својим парохијанима остаће упамћен као истински духовни отац, благ, мудар и увијек спреман да подијели и радост и тугу са повјереним му народом, у временима која за Цркву често нису била лака.

Због своје ревности, организаторских способности и оданости Светој Цркви, скоро двије деценије успјешно је и одговорно обављао дужност архијерејског намјесника бјелопољско-мојковачког. За свој дугогодишњи труд и пастирску љубав одликован је највишим свештеничким одликовањем – правом ношења напрсног крста, а благословом Божијим удостојен је и поклоничког путовања у Свету Земљу, стекавши и часно име хаџије.

Поред свештеничке службе, прота Мираш је био стуб своје породице и примјер хришћанског супружника и родитеља. Са вољеном супругом Персом (рођеном Радовић) изградио је дом испуњен љубављу и вјером, изродивши троје дјеце: синове Дејана и Небојшу и кћерку Снежану. Господ га је у старости посебно обрадовао и украсио бројним потомством, подаривши му осморо дивне унучади: Луку, Марију, Анђелу, Софију, Ксенију, Вука, Василију и Јелену.

Својим животом, тихим али непоколебљивим свједочењем Христа васкрслога, прота Мираш је оставио дубок и неизбрисив траг у црквеном животу Бијелог Поља и цијеле Епархије.

Вјечан му спомен и царство небеско!


Warning: Undefined array key "query" in /home/mitropol/public_html/wp-content/plugins/istaknutivideo/istaknutivideo.php on line 22

Warning: Undefined array key "v" in /home/mitropol/public_html/wp-content/plugins/istaknutivideo/istaknutivideo.php on line 24

Pin It on Pinterest

Share This