Горка је судбина Његошева по свему што га је током живота пратило, а можда још више по ономе што га је у свијести и дјелима потомака задесило. Сахрањивали смо га неколико пута — што из племенитих, што из једва разумљивих побуда — а дјела му тумачили како је који партијски програм налагао. Па и данас, више му се дивимо него што га читамо и разумијемо. Представа о Његошу затворила се у стереотип: у причу о великану пјевања и мишљења, о духовној вертикали народа која се ових дана ухоризонталила стављањем његовог имена у назив градског базена.
Сам би Његош на то, ваљда, узвратио: „Што хоће људи, то и вријеме трпи.“
Потоњу мисао владика иначе изриче у писму руском дипломати Јеремији Гагићу, са Цетиња, 11. новембра 1847. године. Но тамо она нема иронију какву јој данас приписујем. И то није једина мисао из тог писма која се касније опредметила као горка шала са судбином.
Осјећајући, наиме, тежину људског удеса и потребу да пронађе „убјежиште од смутнијех и несмисленијех бурах“, Његош се свом дугогодишњем кореспонденту повјерава: „Ово ја судим по себи, јербо мени свагда сопутствује противни вјетар, а прибјежишта за мене, по прилици, не има до у гробу.“ Али шта бисмо након свега могли рећи о тој помисли да ће пјесник прибјежиште пронаћи барем у гробу, имајући у виду колико су пута његове кости касније премјештане, а са њима и његова завјетна капела — некада у ратном хаосу и бјежању пред гранатама, а некада под теретом идеолошких међа и политичких прекомпозиција? О том трајном немиру свједочи и студија „Седам Његошевих сахрана“ Слободана Кљакића и Ратка Пековића, а свједочило се и деценијама, често шапатом.
Усуд Његошева живота суптилно се раскрива у његовој епистоларној прози, као специфичан начин исповиједања и разумијевања себе и свијета око себе, што нарочито важи за писма из посљедњих година живота. Тако у споменутом писму, иза владичанске и државничке улоге, налазимо човјека који дијели судбину свог народа — онога који се жали на „противни вјетар“, али чија се туга тренутно прелива у самоиронију када своју несрећну звијезду објашњава тиме што је „сателит раскаљенога Меркура“, док његовом анђелу чувару „ваљда јошт глава мрчи од некаквога Бакусова пира“.
Па ипак, тај заједнички усуд најјасније избија у тренутку када се Његош осврне на спољни свијет. Он тада записује оно што стоји као општа судба: „Доиста је удивленија достојно да се све наше ствари на обратни дурбин гледају…“ У тој нимало пјесничкој слици обратног дурбина пјеснички је сажета сва мука малог народа за чије патње свијет нема самилости и разумијевања, нема „благородне симпатије“ ни „человјеческога состраданија“. То искривљено сочиво прати Његоша у стопу, јер шта год Црногорци учинили, тумачи се на њихову штету: ако мирују — владика им је нарушио јуначки дух; ако се боре — проглашавају се за „дивљу орду“. Свака се побједа „скрши“ и назива безакоњем. Управо у часу суочења са том непрекидном неправдом према свом народу и његовим ратницима, из њега избија онај дубоки бол и саосјећање: „Еј, кукавна Црна Горо! Сирота пука, она не принадлежи племену људскоме, но је из неба пала или из ада искочила, те је се свак туђи“.
Међутим, не долази мука само споља!
Када Његош у истом писму наговијести да за њега прибјежишта нема до у гробу, тешко је у томе не препознати нешто више од црне слутње — оне која ће своју ликовну артикулацију добити у Лубардином „Сумраку Ловћена“. У томе јесте и најдубља горчина Његошеве судбине: што се ни његово доба, а ни наша слобода упркос свему што је од њега прошло, нијесу отворили према свевремености, већ су остали заглављени у маглама у којима још не успијевамо да разаберемо шта припада прошлости, шта нашој садашњости, а шта будућности.
