У петак, 6. новембра 2026. године, у крипти Саборног храма Светог великомученика Георгија у Новом Саду помен блаженопочившем Епископу бачком Никанору (Иличићу), поводом четрдесетогодишњице од његовог упокојења, служио је протојереј Горан Димић, уз саслужење протођакона Горана Ботошког.
И у Саборној цркви у Сентандреји служен је помен блаженопочившем Епископу Никанору (Иличићу), чиме је одато поштовање једном од истакнутих архијереја Српске православне цркве у другој половини XX века, чије је архипастирско служење оставило дубок траг и у историји Будимске епархије, којом је управљао као администратор од 1970. до 1984. године.
Епископ Никанор (Недељко) Иличић је рођен 6. новембра 1906. године у Новом Бечеју, од родитељâ Недељка и Софије, рођене Туцаков. У родном месту је завршио основну школу и два разреда гимназије. Остале разреде гимназије је завршио у тадашњем Великом Бечкереку (данас Зрењанину). У Сремским Карловцима је завршио Богословију, а 1930. године, као питомац тадашњег епископа банатског др Георгија (Летића), и Богословски факултет у Београду. Исте године замонашен је у манастиру Крушедолу, руком тадашњег архимандрита крушедолског Саве (Трлајића), потоњег епископа горњокарловачког и свештеномученика, а у чин јерођакона рукоположен је у Новом Кнежевцу.
Као јерођакон предавао је православни катихизис у гимназији у Великом Бечкереку, у којој је постављен за суплента. Уједно је вршио дужност парохијског ђакона. Учествовао је на конгресима професорског друштва као професор-катихета. Био је сарадник часописа Духовна стража. Члан Матице српске био је од 1934. године. Написао је катихизис и уџбеник из литургике за четврти разред средње школе. Професорски испит је положио 1933. године. Трудио се и на организовању Богомољачког покрета, по жељи владике Георгија (Летића). Црвеним појасом одликован је 1935. године, а епископ банатски Викентије (Вујић) произвео га је у чин протођакона 1939. године. Протођакон Никанор изабран је за епископа горњокарловачког и администратора Епархије далматинске на заседању Светог архијерејског сабора одржаном 20. маја 1947. године. Исте године, 24. маја, у чин јеромонаха рукоположио га је митрополит загребачки Дамаскин (Грданички), а хиротонисан је у чин епископа 3. јуна у београдској Саборној цркви. Те године је устоличен у Карловцу. Године 1951. изабран је за епископа Епархије сремске и устоличен је у Сремским Карловцима 9. септембра исте године.
За епископа бачког изабран је 3. јуна 1955. године и устоличен је у Саборном храму у Новом Саду, 26. јуна те године. У Епархији бачкој служио је тридесет и једну годину, до свог блаженог упокојења, 6. новембра 1986. године, и у њој је оставио неизбрисиви траг. Остало је забележено да су до 1970. године у Епархији бачкој, за време епископствовања владике Никанора, обновљене шездесет и три цркве, подигнуте три нове капеле, а тринаест их је обновљено. Подигнуто је и седамнаест нових звоника, а двадесет и девет је обновљено. Владика је редовно обилазио своју Епархију, служио је и беседио, бивајући у сталном и непосредном контакту са свештенством и верним народом. Свештенство је подстицао да брине о повереном му народу и тим поводом је готово непрекидно писао расписе у којима је поучавао, саветовао, а понекад, када је то било потребно, и укоравао. Старао се о благољепију богослужења, јер је изванредно познавао црквено правило и као врстан појац присуствовао је свакодневним вечерњим и јутарњим богослужењима у Саборном храму у Новом Саду.
Одржавао је добре односе са представницима других вероисповести, а посебно је такве односе неговао према клиру Римокатоличке цркве. Био је у Светој Земљи 1959. године, у пратњи тадашњег Патријарха српског Германа, и тада је донео делиће моштију Светог великомученика Георгија, који су потом ушивани у антиминсе за храмове у Епархији бачкој.
Блаженопочивши Епископ Никанор се пред своје упокојење исповедио и причестио Светим тајнама. Упокојио се 6. новембра 1986. године Господње са свећом у руци, понављајући молитве за исход душе, које је читало и његово свештенство у последњим данима његовог земног живота. По његовој личној жељи, по упокојењу је обучен у архијерејско одјејање које је добио од антиохијског патријарха. У својој опоруци, коју је написао 1982. године, изразио је жељу да по упокојењу његово тело буде у холу Владичанског двора, а затим да буде сахрањен у крипти Саборне Светогеоргијевске цркве.
Епископ Никанор је био и исповедник вере, попут свога претходника на катедри епископа бачких, Светог Иринеја (Ћирића), јер је у Кистању – кроз које је пролазио да би дошао у Шибеник као администратор Епархије алматинске – 17. октобра 1947. године доживео страдање: од заведеног народа је понижаван, пљуван и брутално претучен. Овај догађај је на њему оставио велике ожиљке до краја његовог живота. Много година после овог немилог догађаја, син жене која је била најактивнија у поменутом нападу дошао је да, у име своје мајке на самрти, замоли владику Никанора за опроштај, што је он и учинио и тиме посведочио да је верни слуга Господа Исуса Христа, Који је са Крста опростио онима који су Га разапели.
Нека Распети и Васкрсли Господ упокоји свога вернога слугу, архијереја Никанора, а његов блажени спомен нека буде вечан у диптисима епископâ Епархије бачке.
Извор: СПЦ
