Пише: Живојин Ракочевић
„Мир кући овој”, одјекује реченица из јеванђеља у Цркви Светог Луке. Изговара је човек без куће, игуман Јустин Мреновић. Упућује је људима који су, већином, остали без кућa. А кућа у којој слушају реч Божју налази се на пола пута између обнове и нестанка. Хор пева као да је дошао са неког такмичења или концертних наступа. Негде из припрате узвраћају Христина и Соња из метохијског села Осојанe.
Каква је ово заједница, откуд оваква тишина, зашто овако прате литургију?
На славама које на Косову и Метохији, заправо, представљају обнову бившег живота на један дан све је другачије. Свештеници су пристали на вернике који шапућу, грле се, плачу, препознају једни друге, питају за живе и мртве. Нико их не опомиње. Тако је једном годишње у Приштини, Пећи, Урошевцу, Истоку, Призрену. У Витомирици код Пећи је другачије. Могуће је да је, уз све остало, овај прогнани свет окупила литургија. Многи од њих гледају црне рупе од прозора њихових породичних кућа. Овде је све необично, почев од чињенице да храм и, готово све везано за њега, уз помоћ цркве, води једна учитељица. У шали се закључује да је у њеној учионици била тишина. После четрдесет година у школи Момирка Вукмировић је, у обнови Храма Светог Луке, пронашла нове ђаке, учионице и градиво.
„Сви који су по затворима”, изговара свештеник на литургији и већина зна да треба да се моли и за Милорада Ђоковића из Витомирице. Нема ни десет дана како је осуђен на десет година робије. Први се вратио из избеглиштва у Витомирицу и сви су му рекли: „Вала, Милораде, није требало ни да идеш!” Онда је овај храбри човек кренуо да обнавља своје имање. Тог тренутка почиње један од спорова који није виђен у Европи. Албанци из села Дубово тврде да је војска краља Николе 1912. на Ђоковићевом имању побила њихове сународнике. Потписују петицију и траже да му се одузме оно што је његово. Одборници Општине Пећ гласају у скупштини и одузимају имање и започету кућу.
Ђоковић почиње да се суди и сваки суд пресуђује у његову корист. На једној страни је добијао на суду своју земљу, а на другој су га оптуживали за малтретирања Албанаца, силовање Албанки и убиства. Са последњом пресудом главне судске инстанце у Приштини, која је била у Ђоковићеву корист, нашао се јуна 2021. у специјалном затвору за ратне злочине. Од тада робија, десет година затвора у најновијој првостепеној пресуди само је један од крстова Милорада Ђоковића.
Молитва за све по затворима је и за десетине похапшених из овог краја, а нема ни три дана како су слободе лишени Жикица Белошевић, мирни чувар вртића у Осојану, Грујица Милошевић који је чувао овце кад су дошли по њега. Обрад Тијанић је ухапшен па пуштен. Они су знали да су на списковима наводних ратних злочинаца, јер су то објављивали медији на албанском језику. Нико није веровао у те објаве. Нису ни помислили да беже и да се селе.
Тражи се начин да се овај свет, велике породице и начин живота погоде у срце. Дуго времена је изгледало да је све погођено у срце, а онда су се потпуно необјашњиво напуниле цркве на Косову, и у неку руку је почео обрачун са доживљајем Бога у Србима. С друге стране, Србима је постало јасно да црква не може бити погођена у срце, јер је Бог њено срце.
Незустављиви, коврџави дечак Ђорђе, син свештеника Небојше Секулића, тражи са својим вршњацима пукотине између ногу одраслих у храму, тражи свој пут до звоника где ће се играти са вршњацима. Седмочлана породица Секулић живи у Истоку, у свом малом свету, у дворишту Храма Светих апостола Петра и Павла.
После векова ропства повратак и ослобођење ових крајева догодили су се на празник Светог Луке 1912. године, па је ова светиња, зидана од грубог камена, подигнута и као спомен на тај дан. Црква у Витомирици је спомен на дан повратка и ослобођења 1912. године. У њој су данас иконе Исуса Христа, Богородице, Светог Луке, Светог Петра Цетињског и слика митрополита Амфилохија Радовића. С једне стране његовог лица је ова црква, а са друге Његошева капела на Ловћену. Испод су свеће. Метална врата са рупама од метака су замењена.
Овогодишњи домаћин славе је Никола Калуђеровић са сестром Мајом и мајком Милосавом. Свечан и дотеран као да је стигао са неког дипломатског пријема. У њему су, на овом месту, помешани акценти Цетиња, Пећи и Београда.
Окреће се славски колач испред дрвеног олтара који изгледа као остатак неког брода који је ударио у ово грубо камење, а временом су са њега отпале даске и делови. Од Калуђеровића славу узима лекар Михаило Вукмировић из Подгорице, смирени и тихи човек који је дошао у посету својој стрини Момирки.
Све изгледа као да је једна породица била на литургији и да су јој дошли неки незвани гости. Стигли су неки млади људи из Франкфурта, Београда, Новог Сада, а Филип Матић, Немања Лазаревић и Никола Ђокић из Ужица раде више за овај храм него за своје куће. Тешко их је натерати да одговоре због чега то раде.
Из цркве се иде на гробље. Јустин Мреновић je дете овог краја и игуман Манастира Подластва грбаљска у Црној Гори. Он је у Витомирици човек који не иде између гробова, већ између породичних историја, личних емоција, завичајних прича и живих људи. Једино се овде јасно, на њему, види колико га је волела бака. Зна се да су неких давних задушница, на заједничкој гробници његових побијених најближих сродника, једино гореле свеће. Сви су тада схватили да су жртве идеолошког обрачуна и братске руке били невини људи. Везани су жицом, побијени и закопани, а ни данас немају спомен-обележје на гробљу где су, после изгона Срба 1999. године, у највећој мери поломљени и крстови и петокраке.
На крају дана Момирка Вукмировић испраћа све и види се да ће остати сама и жељна ових лица. Иза поднева стиже аутобус пун младих људи, већином студената са Правног факултета Универзитета у Београду. Улазе у цркву на којој је донедавно расло дрвеће. Стидљиво седају за славски сто и почињу да певају као да је ово њихова кућа.
Извор: Политика
Фото: Живојин Ракочевић
