Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, у 22. недељу по Педесетници, предстојао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина овог древног храма, уз саслужење свештенослужитеља протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја: Драгана Станишића, Јована Радовића, Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића уз молитвено учешће протојереја-ставрофора Милуна Фемића.
За пјевницом на литургијске возгласе одговарали су појци Школе појања Свети Ђорђе, коју при овом храму води, прота Јован Радовић.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому, гдје је старјешина храма, прота Мирчета Шљиванчанин тумачио Јеванђелски одјељак о богаташу и Лазару.
Отац Мирчета је у уводу рекао да ова прича у суштини не говори о богатству и сиромаштву иако се они преплићу, него да је то прича о врлинама. О томе какви треба да будемо, а какви не.
„Иако је давно изречена, она је актуелна, као што је Јеванђеље увијек актуелна ријеч Божија. То је ријеч вјечнога живота. Њена актелност никад не блиједи и њен значај ће увијек бити и у времену и у вјечности. Од онога како се односимо према тој ријечи Божијој зависиће и наш живот и наш вјечни живот, јер је ријеч Божија Христос Господ и оно што нам Он доноси Његовом личношћу и Његовом проповијеђу.
На прво читање могли бисмо рећи: Овај само што је био богат, завршио је у паклу, а онај сиромашан и болестан завршио је у рају. Али није у томе суштина, јер демантује нас у томе и само Свето писмо. Ако се сјетимо онога у чије је наручје дошао Лазар, Авраама који је у своје вријеме био изузетно богат човјек. Али се он у Светом писму не спомиње због тога, него зато што је својим врлинама и својом вјером превазишао то материјално стање. Помиње се због своје вјере у правога Бога у времену идолопоклонства.
Богаташа је у пакао одвело то што је њему богатство било све. Што је њему богатство постало Бог, умјесто Бога. Што он гледајући своје богатство и уживајући у свом материјалном богатству, није видио никога. Није видио човјека који је поред његових ногу, поред његовог прага, поред његових врата се мучио, патио и боловао, док се он веселио и уживао у своме богатству.
Отац Мирчета је потом указао да је свако од нас богат у нечему и да није случајно што се у нашем језику, баш у тој ријечи крије ријеч Бог. У том смислу, то богатство које не мора бити материјално, треба да упоријебимо на своје спасење и на добро других.
„Богаташ се није удубљивао у смисао живота нити схватао да му је то богатство дар од Бога да с њим нешто добро учини, а не само да га троши на своја уживања. И зато, он у овом јеванђељу нема име. Само се спомиње ријеч богаташ што указује да се његово име поистовијетило са његовим богатством и да ништа друго није учинио у животу да би био по томе упамћен.
А Лазар, болестан човјек, у јадном стању није отишао у рај само зато што је био болестан и сиромашан. Има много сиромаха који се нијесу спасили, који су због свог сиромаштва постали завидни, озлојеђени чак дотле да мрзе онога који има, да их је тешко животно стање довело да никога не воле. Али, овај Лазар није био такав. Његово име се помиње у Јеванђељу што значи да се он удубио у смисао живота, да је своје тешко стање дубински сагледавао. Није хулио на Бога ни на оног богаташа, него крст свог живота носи. Трпи оно што му је дато и зато он иде у наручје Авраамово.
Протојереј Мирчета Шљиванчанин је појаснио и онај дио приче када богаташ тражи да неко оде на земљу и каже његовој браћи у какво стање могу доспјети, тиме да у ствари богаташ тражи оправдање за себе, да није знао, јер он није показивао интересовање за браћу за живота на земљи.
„Добија одговор: Имају Мојсија и пророке и ако њих не слушају, неће се научит ни да неко из мртвих васкрсне и дође им.
Ми имамо све од Бога потребно за спасење. Онај који хоће да живи по Богу и да се спасе, њему је Бог све открио за спасење. Нема човјека коме Бог није дао околности да може Богу да угоди и да зна за Бога. Нарочито ми који смо из народа хришћанског. Колика је наша одговорност. Ми имамо велику одговорност зато што имамо велико предање, традицију освештану, живота по Богу. Имали смо од кога да се научимо. Ми имамо и наше свете претке који су Богу угодили који треба да нас надахну и опомену да не бисмо и ми дошли у оно стање у које је дошао богаташ из Јеванђеља тј. да ништа не претпоставимо Богу.
На крају бесједе прота Мичета је појаснио разлику између весеља које је тренутна забава и радости као способности да својим дјелима обрадујемо друге
„Није весеље лоше, али ми као хришћани смо позвани на много дубље дјелање, на удубљивање у смисао живота и кад нам је тешко и кад нам је лако. Живот није од данас до сутра. Ми имамо могућност вјечног живота. Радост има способност ако је дијелиш да се увећава, као и љубав.
Ако је наш живот усмрен на Бога, знаћемо како поступити с богатством и како носити крст кад нам је тешко“- закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Лана Остојић
Фото, видео: Дарко Радуновић
