У 22. недјељу по Педесетници, 1. новембра. 2026. љета Господњег у острошкој светињи молитвено је прослављен празник преподобних Прохора Пчињског и Јована Рилског.
Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Роман, а саслуживала су јеромонаси Николај и Нектарије и јерођакон Сергије, као и паштровско-тудоровићки парох протојереј Драгослав Ракић, уз молитвено учешће острошког игумана архимандрита Сергија, монаштва и вјерног народа.
Послије прочитане јеванђељске приче о богаташу и убогом Лазару сабранима је бесједио о. Роман.
– Ова прича нам говори о томе да је замалена ово земаљско царство, да су сва ова блага ништавна и пропадљива и пролазна, а да је оно што саберемо у својој души, својим животом, у Христу, у Цркви једино вриједно и једино непроцјенљиво и непропадљиво. У овој причи богаташ је био онај који је сав свој живот засновао на стицању овоземаљског блага и облачио се у скупоцјену одјећу, у скерлет и у свилу, имао слуге, имао изобиље хране, имао све што се могло тада на земљи пожељети, али једно, најбитније није имао, а то је благодат Божија, није имао Бога у себи. Испред његове куће је просио сиромашни Лазар чије име Свето јеванђеље памти, памти га у књизи вјечнога живота, зато што је Лазар поднио сва зла овога свијета ради Бога. И ево, имамо овај примјер јеванђељски гдје овај богаташ када је умро, који није марио за овога сиромашнога и који му чак није дао ни од мрва са трпезе своје да се њима насити, одлази у пакао, одлази у вјечни заборав, одлази у негледање лица Божијег, одлази у оно стање гдје зна, гдје му је откривено у вјечности шта је могао да задобије и какво је благо горе могао да стекне – бесједио је о. Роман.
Подсјетио је да у прочитаном Јеванђељу имамо свједочанство од самог Господа да постоји вјечни живот, да постоји рај, да постоји пакао, и да ми идемо тамо гдје се сами опредијелимо у овоме животу, коме ћемо Господару служити и ком смо Господару служили.
– Ако смо служили Богу живоме и прихватили оне ситуације које нам је Бог дао, мирећи се са тим благословима Божијим и подносећи их са стрпљењем, са благодарношћу и без роптања, обитавајући па макар било то и у сиромаштву, Бог ће нам то горе урачунати као небеску плату и саградиће нам дворац, гдје ће наша душа сацаровати заједно са Њим. Ако је наше благо било овдје на земљи, ако је наше благо било у пропадљивости, у храни, у одјећи, у луксузу, у било ком задовољству у коме нема Бога, онда смо ми служили богу новца, богу трбуха, богу музике, богу интернета, богу телефона, богу самодовољности, богу егоизма и са таквим богом ћемо живјети у вјечности. Далеко било. Ако се ми будемо држали по овој књизи коју сад читамо, неће бити ових проблема и искушења у вјечности. Једноставно ће нас Свето јеванђеље и Ријеч Божија уздићи на ниво вјечнога живота, преселивши нас у радост Његову, у оно благо за које ми нисмо ни били свјесни овдје на земљи, како је код Господа – рекао је о. Роман.
Он је објаснио и како заправо треба помагати другима и давати милостињу.
– Наша плата је када овоме убогом Лазару помогнемо и када му дамо онолико од срца колико треба, колико је потребно њему, а колико нама није од сувишка, него да и ми осјетимо да смо дали. Онда ми себи градимо палату на небесима. Много је, с друге стране, оне „милостиње“ која се даје да их људи виде. Што каже Свети владика Николај ” цркве граде да их људе виде, цркве граде, а Богу се не моле”. Е то је проблем. Када дајемо било манастиру, било цркви, било сиротињи, ми очекујемо заузврат велико поштавање. Ако се не даје од срца и ако не бива онако како је Апостол Павле рекао, да се та љубав и милостиња даје неочекујући ништа заузврат, онда ни та и таква милостиња нам неће бити на корист, него на осуду и на пропаст. Када дајемо, да не мислимо да дајемо само човјеку, него дајемо и Богу који је у лику овога убогог Лазара. И дан-данас се памти његово свето име, а име овога богаташа се и не зна, и оно је одавно заборављено. Да би нам Бог дао да наше благо буде на небесима и да, колико можемо, а можемо, да се потрудимо да онога поред себе, ипак, примијетимо од срца, да га не прелетимо тек онако, про форма ради, него да му истински пружимо прво духовну милостињу, а онда и онолико колико можемо да му дамо и помогнемо – поручио је о. Роман.
Сабрани су на Литургији примили Свето причешће.
Извор: манастир Острог
