У 22. недјељу по Педесетници, 1. новембра. 2026. љета Господњег, на празник преподобних Прохора Пчињског и Јована Рилског, евхаристијским сабрањем у Манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила на Михољској Превлаци, началствовао је протосинђел Василије, настојатељ ове светиње.
Тумачећи јеванђелско зачало о богаташу и убогом Лазару, протосинђел Василије је казао да је богаташ, који није чак ни именован, живот проводио у весељу, док је Лазар живио у муци, сиромаштву и болу, а да се након овога живота богаташ нашао у муци вјечној из које није било излаза, док је Лазар добио вјечну утјеху. Између њих је постојала огромна провалија, непремостив простор, тако да нити је богаташ могао да пређе ка Лазару и ослободи се муке, нити је Лазар могао да приђе богаташу све да је то и желио, нити да, по молби богаташа, оде и упозори његову породицу да не заврше на исто мјесто као он.
„Јер Господ, кроз Светога Аврама, у овом Јеванђељу, записаном од Светога апостола Луке, рече: ако не слушају Мојсија и Пророке које сам им слао, неће им помоћи чак ни да неко из мртвих дође и објави им истину о животу. А заиста тако и би, Господ је из мртвих васкрсао и запечатио Своју науку, а опет многи и многи живе лакомислено, попут овог богаташа, мислећи да ће у том благовању живети вјечно, владајући народима, државама, па чак и цијелим свијетом. А опет долази вријеме сусрета са Господом, гдје се све окреће“, бесједио је протосинђел Василије.
Нагласивши да није само то материјално богатство узрок вјечне самоће и вјечног сиромаштва, истакао је да смо и ми склони да се осјећамо у овоме свијету као Лазар, остављени сами са својом муком – нема ко да нас разумије и саслуша:
„Људи пролазе поред нас, баш као што је и овај богаташ пролазио поред Лазара, и не желе ни да нас саслушају, а камоли нешто више да ураде. И такав је постао овај свијет. Многи су усамљени, многи уцвијељени, са својом тугом и болом који вапије, вришти из душа људи, а нико их нити чује, нити разумије. Само један зид, да кажемо, а иза следећег зида већ пировање и весеље, а из тих таквих усамљених и рањених душа људи у весељу траже бијег од своје самоће и своје промашености. А кроз ту усамљеност човјек и сам може да отврдне и да постане као овај богаташ, да сам изабере: кад њега нико не слуша, кад се њему нико не нађе, да ће и он постати такав и да неће чути тугу другога. И то тако иде ланчано, све до самога Ада.“
На крају своје проповједи протосинђел Василије, настојатељ светоархангелске светиње на Михољској Превлаци, поручио је да када год се осјетимо запостављеним и одбаченим, када нам не иде све добро, треба да се сјетимо ове приче, да је Лазар трпио читавога свога живота, „не ропћући и не противећи се ономе што га је снашло, стрпљиво и благодарно подносећи своју самоћу, тугу, бол и патњу, и на крају дошао до вјечне радости у крилу Аврамовом“:
„А једини који нас може до краја разумијети, схватити и загрлити Својом љубављу јесте управо Господ наш Исус Христос, пред кога смо и ми овдје дошли да се нахранимо Његовим Тијелом и напијемо Његовом Крвљу. Да осјетимо истинску љубав и истинску пажњу. Да не тражимо те мрвице са трпеза господара овога свијета, мрвице које нам се дају да би нас само заварале и продужиле нашу агонију, већ да се нахранимо од Извора живота, од пуноће благодати, од бесмртног Источника нашега спасења. И да већ на овоме мјесту, које јесте предокушај Царства Божјег, нађемо се у наручју Аврамовом — и не само Аврамовом, већ у наручју Христовом, наручју јединога Човјекољупца, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова.“
В.Д.
Извор: Михољска Превлака
