Протојереј-ставрофор др Милош Весин служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Недељу 22. по Духовима. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је Хор „Свети Јован Владимир“.
Након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару, отац Милош Весин својом надахнутом бесједом поучио је присутни народ како треба водити живот док смо још у тијелу.
Тумачећи ову јеванђелску причу, отац Милош је казао да је управо она примјер да нам је Христос дао одговор на свако наше питање. Међутим, друго питање је да ли ми умијемо да прихватимо Христове ријечи, имамо ли вољу да их чујемо и доведемо у везу са нашом свакодневницом. Казао је да је Христос своју науку увијек представљао у причама, и то у оним причама са којима је свако од његових слушалаца могао себе да поистовети.
У овом јванђелском одјељку апостол Лука детаљно описује како се богаташ гостио, али му не спомиње име, док за убогог и болесног сиромаха пред његовим вратима знамо да се звао Лазар,
„А тај Лазар, сиромашак, није имао ни трунчицу онога што је било на трпези тог богатог човека. Осим тога, био је веома болешљив човек, и уз све то, још су и пси долазили и лизали његове ране. И онда се десило оно што је неминовно, што се дешава од почетка човековог постојања на овој земљи, долази смртни час. И сад пазите како апостол Лука прави разлику између тога како је умро богаташ и како је умро Лазар. Каже, када је Лазар умро, анђели га однесоше у наручје Аврамово, а када умре богаташ, покопаше га. Само то, покопаше га.“
И сада почиње заправо динамика ове невероватно интересантне и поучне приче. Тамо у вечности богаташ је свестан да он све зна, да он све види. Свестан своје ситуације. И он види тамо у даљини тог Лазара, кога вероватно никада с пажњом није погледао током свих оних година или можда деценија док је тај Лазар седео испред његових врата. И одједном он види Лазара, ни мање ни више, него у наручју Аврамовом. А бити у наручју Аврамовом, то је значило уживати посебну милост и благодат Божију. И сада почиње један интересантан дијалог између богаташа и Аврама. Богаташ је свестан свих оних мука и каже: Оче Авраме, пошаљи некога да умочи макар прст у воду, да ми дотакне језик, јер се мучим у овом пламену.
Који је то пламен? Па то је пламен живота без Бога. Нема већег мучења него када човек живи без Бога. Он је сав у ватри тада, он сав гори.
А Аврам каже: Знаш, синко, између нас је велика провалија. Нити може ко оданде овамо, нити ко одавде тамо. А онда богаташ каже: „Али молим те, пошаљи некога доле. Ја имам још петорицу браће, да их опомене, да им каже да другачије живе, да не би и они доспели на ово место мучења“.
А Аврам му одговара: Они имају Мојсија, имају пророке, нека слушају. Каже: Не, оче Авраме, неко одавде да дође. А Аврам му одговара: Слушај, ако они неће да слушају Мојсија и пророке, ако њима не верују, чак и неко из мртвих да дође, неће веровати.
„Дакле, ако нас ова прича не опомене, ако нас не тргне, ако нас не врати у ону стварност у којој би требало да обитавамо, онда заиста нема те науке, нема те поуке, нема тог догађаја у животу који нас може довести к познању истине, како су говорили наши стари.
Значи смрћу, или боље речено оним што ми у недостатку боље речи називамо смрт, не престаје живот. Престаје овоземаљски живот, али тада почиње живот у вечности. И од тада и тек тада, драги моји, човек постаје свестан да је овај овоземаљски живот, ова маловременост наша, заправо само припрема за оно шта ће се дешавати у вечности. И због тога, док можемо, негујмо наше осећања, да би била усмерена ка хришћанским врлинама, пре свега према вери, нади и љубави“-бесједио је отац Милош Весин.
На крају је поучио да треба да будемо у дијалогу са Богом, једни са другима, али и у дијалогу мира, љубави, разумијевања, добре воље и опраштања, јер је то и поука ове јеванђелске приче, поука о животу вјечном.
По отпусту протојереј-ставрофор др Милош Весин Милош се захвалио браћи саслужитељима на њиховом евхаристијском гостопримству, члановима хора и вјерном народу.
Затим се протојереј-ставрофор Слободан Зековић захвалио оцу Милошу, који скоро читаву деценију почетком новембра долази, са великом љубављу у Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару.
Текст: Дејан Вукић/ Лана Остојић
фото, видео: Дејан Вукић
