Како пролази која година од митрополитовог упокојења, сабрање над његовим гробом је све свечаније. Све више доминира дух литургије, а све је мање има духа жалости. То је зато што Амфилохија јасно видимо пред нама, а не иза нас.
Земаљска логика то не разумије. Она најприје безутјешно жали, а затим се са напором сјећа, док посљедњи зраци успомена не утону у море свакојаких брига садашњости. Земаљској логици недостаје јасан однос према будућем. Она је обремењена садашњим тренутком који пролази оног часа када смо га постали свјесни. Садашњост се расипа у прошлост, а будућност нам је страна и непозната.
Духовна логика је другачија. Чекам васкрсење мртвих. И чекам Живот. Тек чекам живот будућег вијека. За неупућене и непосвећене, ово може бити фраза. Празан исказ без значења. Нама хришћанима, који смо рођени од Духа Светог, и који тим божанским Духом живимо, овај израз вјере даје пуни смисао животу и његовој динамици. Прошлост се збиља расипа у прах, садашњост пролази, али и једно и друго имају исход и завршетак у будућности. Под условом да знамо и да желимо дићи поглед ка напријед. За будућност смо створени и ка њој идемо. Тамо је потпуно остварење свих наших овдашњих почетака. Наш крај је бескрај.
Ово би дакле било нешто између философије и поезије, да није нама познатих људи који су цијелим својим бићем били окренути ка тој будућности. Такви, и кад дође смрт, не остају иза нас. Не остају тек у гробу и само у успоменама. Него их ено, испред. Свијетле из будућности. Остварени, довршени и осмишљени до краја. Православно богословље ће нам рећи како нетрулежност светаца свједочи да су они већ тамо: да су становници Вјечног града, и да их зато смрт не обузима у потпуности, него више личи на сан. Али рекох, то је теорија. Насупрот теорији, или као потврда теорији, живи људи су прави свједоци те истине.
Зато митрополита Амфилохија, као живог свједока Христовог васкрсења, све више доживљавамо живим, а све мање имамо разлога да за њим жалимо. Не ради се ту о оном родбинском пркосу који каже да се ”за јунаком не плаче”. Нити само о томе што очигледно напредују сви земаљски послови које је он започео. Што су цркве у Црној Гори никада пуније народа, а манастири монаха и монахиња. Исто тако, овдје није ријеч ни о каквој политичкој и идеолошкој побједи Амфилохијевих идеја, мада би се с правом могло говорити о томе како је тај светогорац овдје, између осталог, био учитељ демократије бившим скојевцима. То што је све мање жалости, а све више радости у крипти Храма Христовог Васкрсења, над његовом хумком, то није дакле посљедица Амфилохијеве успјешне биографије или остварене каријере. Не, то је посљедица чињенице да је жив, и да је пред нашим очима и душама све живљи. Ако нам почетни бол и туга нијесу дозвољавали да то видимо (иако смо у то од првог дана вјеровали), сада и вјерујемо и видимо. Он је, као прави пастир, испред нас, пред нама, зове нас и показује пут. Говори Господњу ријеч: не бојте се!
О свему томе најбоље говоре непрегледне колоне вјерника које силазе до Амфилохијевог гроба. Мирно, ненаметљиво, без позе и сликања. Паралелно са вревом богослужења и послова у Амфилохијевом храму. Рекло би се чак да ти људи њему долазе без икакве везе са било чим овоземаљским. Наравно, долазе због молитава, тајних исповјести, заклетви и обећања… али коме су оне упућене? Богу који не постоји? Човјеку који је мртав? Не него живом Богу и његовом живом и све живљем свједоку. То је исти онај принцип по коме се народ већ вјековима окупља око имена светитеља.
Ја не знам, нити имам шта да кажем у вези тога да ли је Амфилохије светац, или ће то некад бити… само правим извјештај са његовог гроба, из храма Васкрсења. У том извјештају главна је вијест да народ у све већем броју, са све више ријечи, са њим разговара. И док сва његова дјела у црквеној мисији, безбројна и велика, улазе у нестварни мозаик историје и љетописа, док их претичу нова и другачија дјела Цркве, дотле Амфилохије расте на хоризонту вјечности ”у мјеру раста висине Христове”. (Еф 4,13)
Ово посљедње су ријечи Светог апостола Павла. У нашој причи оне значе да сада Христа боље видимо и разумијемо кроз Амфилохија (Божији Син о коме је он толико говорио, сад нам је приступачнији, ближи и реалнији), али и да Амфилохија јасније видимо кроз Христа. Постаје нам јаснији сваки његов дамар. Свака изговорена и свака прећутана ријеч. Говорио је, благо и оштро, опомињуће и утјешно, говорио је и писао пуно, јер је схватао да није остало пуно времена. Ћутао је, још више од тога, јер је знао да времена има, и да ће га тек бити.
Извор: Журнал
