Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 26. септембра, са Његовим високопреосвештенством Митрополитом ловчанским Бугарске православне цркве г. Гаврилом, преосвећеном господом епископима буеносајреским и јужноцентрално-америчким Кирилом, администратором Митрополије загребачко-љубљанске и диоклијским Пајсијем, бројним свештенством и вјерним народом, служио је Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, поводом десетoгодишњице освећења највећег православног храма у Црној Гори.
Данашње евхаристијско сабрање је централни дио програма обиљежавања овог значајног јубилеја, који је почео синоћ представљањем спомен-књиге о освећењу храма под називом „Дуго очекивани дан“, а наставиће се вечерас концертом музичког ансамбла „Фенечки бисери“.
Након прочитаног јеванђелског зачала, бесједио је Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило, који је казао да су нас данашња два Јеванђеља подсјетила на догађај обновљења и освећења Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму 335. године, који се догодио баш на данашњи дан, 26. септембра, односно 13. септембра по јулијанском календару, као и на празник Часнога крста Господњег, који ћемо сјутра прославити.
„Дакле, то је оно што нам је Христос донио. Донио нам је учење о крстоваскрсном путу. Сваки храм, па и први јерусалимски храм, градио се да се човјек сусретне са Богом. Тако се и звала прва скинија јеврејскога народа – скинија састанка са Богом. Да човјек опет обнови завјет, обнови савез са Богом, а то могу само људи или народи који осјете да нијесу сами себи довољни“, бесједио је Владика Кирило.
Објаснио је да је прва граница коју човјек мора да пређе да би кренуо у обнову савеза са Богом, а самим тим и зидање куће састанка, односно храма, у томе да схвати да он није аутономно биће и да може живјети само у заједници са Богом и у заједници са свим створеним бићима који се поклањају Богу:
„То је могуће само познајући у Богу онога који нам треба, који је извор живота, извор свог живота. Управо о томе говори данашње Јеванђеље, о том камену који је неопходан за било који духовни напредак, а то је тврда вјера. Тврда вјера Петрова када је он исповиједио и видио у човјеку Исусу Бога. Дакле, он је схватио да са њим не говори прости неки човјек, који је нека личност конкретна људска, него је схватио да у Исусу Христу са њим говори сам Бог, односно Друго лице Свете Тројице. И та вјера, како је и сам Спаситељ посвједочио, јесте вјера на којој се зида Црква кроз вјекове.“
По његовим ријечима, крстоваскрсни пут, побједоносни али ипак трновити пут, пут са страдањем и са надом на васкрсење, почео је у Јерусалиму, који је мајка свих цркава. Благочестива царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла је Часни крст и дала је да се изгради Храм Васкрсења, који ће обухватити и мјесто Голготе и мјесто Христовог погребења. Њен син Константин, славећи 30 година своје владавине и 10 година Никејског сабора, 335. године је уприличио велико освећење Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму.
„Није случајно што Јерусалим повезујемо са Баром и што тај храм у Јерусалиму повезујемо са овим храмом који слави тек 10 година. Због тога што је сваки храм један храм. Не постоје многи храмови, него увек се зида само један храм који свједочи о том крстоваскрсном путу Цркве Божије кроз вријеме. Тако да од Јерусалима до Бара исти Господ Исус Христос, на престолу у Јерусалиму и на престолу и жртвенику овдје у Бару, иста жртва и исто свједочанство Васкрсења Христовога и у Јерусалиму и у Бару“, истакао је Владика Кирило.
Додао је да је врло важно да схватимо да се храмови зидају не зато да би се показали људима, чак ни зато да би тако исказали своје поштовање Богу, него се граде да би Господ испунио ту своју премудрост, јер Он нас је прије вјекова, како каже апостол Павле, презначио да будемо уграђени у Цркву Његову, која је тијело Христово, чија је глава Христос. Нагласио је да нам се ту открива циљ и градње храмова и живота у храмовима, а то је обнова истинског лика, тог добробитија у човјеку, савеза са Богом, односно обнова тог истинског људског животворнога дејства, које је немогуће без усељавања у душу човјекову благодати Духа Светога:
„Ми смо сви на Светом крштењу добили ту благодат, али ту благодат као таланат морамо развијати. И зато су ови храмови потребни, зато су они пожељни, зато су они тако савршени да бисмо ми осјетили предукус будућега Царства небескога када ћемо живјети у заједници, у пуноћи заједнице са својим љубљеним Спаситељем“, казао је Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички.
Осврнуо се и на сам догађај освећења овога светога храма, подсјетивши да је Бар и његово становништво доста страдало у вријеме Османске империје, а касније можда још више у вријеме богоборног, атеистичког режима. Када се гради дом, он се гради од темеља, али кад се обнавља он се обнавља од крова.
„А хришћанство у Бару се обнављало, јер је оно било присутно вјековима. Тако да је обнова барске вертикале према Богу почела од крова, то јест од Румије, 2005. године, када је извршено освећење Цркве Свете Тројице, Бога љубави, која је тамо и постојала, али у наше дане је она обновљена и поново засијала својим сјајем“, казао је Епископ Кирило, истакавши да је било противника те обнове, али да је тада Митрополит Амфилохије говорио да он враћа храм који је био на Румији, подиже храм Богу љубави, Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици која воли и призива, милује све народе и све људе.
Подсјетио је и на освећење 2009. године Манастира Преподобног Сергија у подножју Румије, чиме је речено, пошто је Преподобни Сергије, иако руски подвижник, васељенски признат, да наша прича није локална, него универзална, хришћанска, крстоваскрсна прича. Затим, 2016. године, Саборни храм у Бару је засијао у свој својој слави и велики благослов је био што је управо Јерусалимска мајка црква у лицу Патријарха Теофила била ту присутна и освештала овај храм, заједно са нашим Патријархом Иринејом и представницима свих других помјесних цркава.
„Величанствен догађај са пуноћом откровења. То је дан у који је сажета историја Цркве од Јерусалима до града Бара. То је дан у који је сажето 1000 година мученичке кончине Светог Јована Владимира, покровитеља овога града. И у данашњи дан, можемо рећи, такође је сажета сва историја хришћанске Цркве и 1010 година од мученичке кончине Светога Јована Владимира. У томе је град Бар, поред тога што је он лијеп град, добио и своју духовну вертикалу, добио своју душу“, истакао је Владика.
На крају свог слова закључио је да је Бар добио храм у којем ће се људи крштавати, у којем ће се сусретати са Богом, гдје сваки човјек може да каже: „Ево ме, Господе!“ И Господ ће му одговорити, као некад Мојсију на гори Синају: „Ево и мене, ја сам Онај који јесам.“
“То јест, ми смо, драга браћо и сестре, биће само ако смо са Богом и то је једини начин нашега опстанка овдје и до кончања вијека и у будуће вјекове. То нам говори наш Спаситељ, позива нас на крстоваскрсни пут, побједоносни пут који није без тешкоћа. На том путу Свети Јован Владимир положио је и свој живот, али далеко од тога да су сви људи позвани на мученичко страдање. Узмимо сви свој крст, пођимо за Христом, следујмо Њему и поклонимо се Њему и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин. Живјели и срећан празник“, казао је Преосвећени Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило.
Митрополит Јоанаикије: У освећењу овога храма се пројавило јединство Цркве Божије
На крају Свете литургије, сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит Јоанаикије који је казао да када прослављамо јубилеје, прије свега благодаримо Богу на Његовим даровима, а тако исто и када градимо храм — ми прилажемо свој труд, а Господ својом љубављу и својим милосрђем, руководећи нашу градњу, завршава и свршава дјело. И ту градњу, како је нагласио, зовемо дјелом Божијим, јер без помоћи Божије, не бисмо ништа могли добро учинити. Зато, када почињемо било које дјело, почињемо га са надом у Бога и са молитвом Богу да ниспошље своју благодат да бисмо добро дјело учинили.
„Тако је и наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије, велики покретач, велики стваралац, велики дух, кренуо визионарски да подиже велика два саборна храма — прво у Подгорици, па онда у Бару. И било је много тешкоћа, много искушења, много препрека, понајвише због наших слабости, врло често и неких неспоразума. Али, благодарећи Богу и благодарећи смирењу, љубави и жртви блаженопочившега Митрополита, све те противречности су некако отпале и дарови Божији које имају људи ствараоци — архитекте, инжењери, градитељи, умјетници — све се то некако хармонизовало, објединило, спојило. И у једном заједничком дејству овај храм је завршен лијепо и веома брзо“, рекао је Владика Јоаникије.
У наставку Високопреосвећени Митрополит се присјетио тог славног и великог дана освећења овога светога храма, благодарећи Богу на прилици да учествује у том чудесном догађају, у том великом црквеном торжеству када се пројавило јединство Цркве Божије:
„Али исто тако благодаримо Богу на Његовој љубави којом нас је гријао и којом нас је миловао и кријепио и штитио и просвећивао за ових посљедњих десет година од освећења храма. Лијепо је говорио наш Владика Кирило о вези јерусалимскога храма и овога храма, и свакога другога храма. Заправо, храм је један, а тај храм је Црква Божија, неразорива и вјечна, којој ни врата паклена неће одољети, неће је моћи надвладати.“
Треба да будемо свјесни својих грехова, да се боримо са својим страстима, манама, да срце своје, како је нагласио, учинимо храмом Божијим, да се њега усели Господ Исус Христос, да се настани Његовом љубављу у нашим срцима, да љубимо једни друге:
„И ево, слава Богу, прослављамо овај велики јубилеј. Сабрали смо се и ту смо сви заједно, данас је са нама сва православна васељена, јер кад год се сабирамо у име Божије, када служимо Свету службу Божију, ми се молимо за сав свијет. Радују се анђели на небесима и ми на земљи, обједињени Духом Светим, прослављамо име Божије и свједочимо Јеванђеље Христово. Нека је слава Богу за све!“
Митрополит Јоаникије је заблагодарио свима на доласку и љубави, посебно Високопреосвећеном Митрополиту ловчанском г. Гаврилу, истакавши да је поводом овога дивног јубилеја установљено одликовање Митрополије црногорско-приморске „Крст Светога Јована Владимира“, које је уручио драгим гостима архијерејима: Митрополиту Гаврилу за усрдно служење и архипастирско старање о Цркви Христовој и нарочиту љубав према Митрополији црногорско-приморској, Владици Кирилу за усрдно десетогодишње архипастирско служење и апостолско проповиједање Јеванђеља Христовог и протојереју-ставрофору Обрену Јовановићу, који је био први старешина овога храма, за дугогодишње усрдно свештеничко служење, а особито за изузетан допринос у припреми освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.
„Морамо посебно да истакнемо, да се за организацију овога јубилеја веома потрудио отац Слободан Зековић, намјесник барски и старешина овога светога храма, са братијом храма и града Бара. Али исто тако морам да кажем да свештенство овога светога храма и овог намјесништва заиста носи часно и честито крст Светога Јована Владимира, крст Господњи и крст свете свештеничке службе. И радује ме кад видим како сложно и заједно раде и труде се. И благодарим још једном на њиховом великом труду и на организацији ове свечаности“, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије
Сабране је благословио и Митрополит ловчански г. Гаврило, заблагодаривши на прилици да учествује у прослави овог значајног јубилеја.
На крају величанственог сабора, обратио се прота Слободан Зековић ријечима благодарности, истичући велику радост због доласка архијереја, свештенства из више епархија наше Цркве, као и из Руске и Бугарске цркве, вјерног народа, са жељом да се увијек у радости срећу.
Сабрање у барском Саборном храму је настављено уз хришћанску трпезу љубави.
***
Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештан је 25. септембра 2016. године, у години обиљежавања хиљадугодишњице мученичког страдања Светог краља Јована Владимира. Храм је освештао Патријарх јерусалимски Теофило III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа Тиране и све Албаније Анастасија, Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована и представника свих помјесних православних цркава.
На дан освећења у свети престо уграђене су честице моштију Светих мученика из Лавре Светог Саве Освећеног, Светих јасеновачких мученика и Светог Јована Владимира, а свечаност је окупила госте из цијеле православне васељене и бројне вјернике из Црне Горе и региона.
Весна Девић
Фото: Дејан Вукић; Иван Рашовић
