Прослава десете годишњице од освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, почела је синоћ у крипти Саборног храма, промоцијом спомен -књиге о освећењу храма под називом „Дуго очекивани дан“ на којој су говорили Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић и протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Књигу је приредила протиница Оливера Балабан, а дизајн је урадио протојереј Александар Орландић.
Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештан је у години обиљежавања хиљаду година од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, 25. септембра 2016. године, руком јерусалимског патријарха Теофила III, нашег српског патријарха Иринеја, архиепископа Тиране и све Албаније Анастасија, архиепископа охридског и митрополита скопског Јована и представника свих помјесних православних цркава, и тако постао један од најзначајних мјеста не само у Црној Гори него и шире.
На дан освећења у свети престо уграђене су честице моштију Светих мученика из Лавре Светог Саве Освећеног, јасеновачких мученика и Светог Јована Владимира, а свечаност је окупила госте из цијеле православне васељене и бројне вјернике из Црне Горе и региона.
Честитајући празник десете годишњице од освећења Храма, митрополит Јоаникије је нагласио кључну улогу митрополита Амфилохија приликом градње храма
„Добили смо локацију, урађен пријекат, али испочетка је то ишло јако споро и морало је тако бити, јер се градио и саборни храм у Подгорици. Тек кад се скоро завршавао саборни храм у Подгорици, онда је кренула градња овога Сабрног храма у Бару и ишла је незаустављиво. Мислим, ту су заслужни многи од архитеката Пеђе Ристића и Светислава Поповића, грађевинских инжињера, великих добротвора, донатора, наших свештеника који су се укључили у градњу овога храма, свих људи који су на било који начин помогли. Али, онај ко је имао тај капацитет да све те људе обједини, да их сабере, мотивише, ободри, охрабри и усмјери да свакоме да мјеста у том великом подухвату, том заиста Божијем дјелу је био блаженопочивши митрополит Амфилохије и наравно то је повезано са укупним његовим радом до тада. Он је себе изграђивао као личност једне свете саборне и апостолске цркве. Он је имао ту саборну свијест. Свијест о саборности Цркве као такве, а онда наравно, то се преноси и на практичне ствари па има један парадокс, један чудни феномен. За митрополита Амфилохија су многи говорили да он није добар организатор, администратор да је код њега стално хаос и сви ти који су говорили, налазили су оправдања за те своје тврдње, али нису видјели оно главно што је код њега, да је он покретач, да је он стваралац, да је он личност која зна да обједињује људе, да сабира таленте, да све то некако зналачки мудро на спасење свих, укомбинује. Није лако различите личности, дарове, људе, различите каракере објединити да сви сложно раде на једном истом Божијем дјелу и да за свакога ту има мјеста и ширине и да свако може да свој дар угради у светињу, у саборни храм који се подиже. Он је често говорио да се сви укључе и говорио је „духа не гасите“, дајте да сви који желе да се укључе да им се да прилика, да сви добију благослов приликом подизања Саборног храма овог и Саборног храма васкрсења Христовог у Подгорици.“
Високопрреосвећени митрополит потом је казао да је упоредо са изградњом храма било много важно што смо се и ми изграђивали као црквена заједница, на божански чудесан начин.
„Видимо да се та заједница хвала Богу умножава, да храм живи пуним животом и није само циљ саградити храм. Циљ је да се у саграђеном и украшеном храму сабирамо и да се ми духовно изграђујемо и да се у њему освећујемо. Да ми постанемо, свако од нас, храм Духа Светога. Подижемо храм који освећујемо и који облачимо у Божију свјетлост приликом освећења, у Божију благодат, да бисмо се и ми сами просвијетлили и обукли у Божију благодат. Зато, ево послије десет година од освећења ми благодаримо Богу на Његовим неизмјерним даровима које непрестано излива на овај свети храм преко светих богослужења. Оно што је веома важно, храм је посвећен Светом Јовану Владимиру, ономе који је у историји овога града оставио најдубљи печат, онога који нас је утемељио у светој вјери православној и својим светим животом и посебно својом жртвом за Господа“- закључио је Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић је, оживљавајући сјећања на свој боравак у Бару у то вријеме, истакао да тамо гдје се светиња гради, она се гради да би се сви осјећали „као код куће“ и да је то први праг који имамо.
„Божјим благословом ја сам имао благослов блаженопочившег митрополита. Дошао сам на Цетиње 2002, а овдје су темељи освештани 2002. године, а знам колико је митрополиту било стало да поред храма у Подгорици који се увелико тада градио, да се гради и храм у Бару. Знамо сви колико је то важно и за овај град. Били смо укључени кроз разне одборе, помагање да се нађу добротвори, приложници што нимало није било лако, јер тако два велика храма упоредо градити заиста је био велики подухват, чак смо у једном моменту помислили да је то немогуће, с обзиром да се приближаало освећење Храма у Подгорици. У суштини кад боље човјек размисли, то је помогло једно другоме. То ништа није у суштини одмогло.
Оно то је мени била изузетна част да сам једно седам, осам мјесеци интензивно боравио у граду Бару, долазећи са Цетиња пратећи рад са мајсторима, оцима, члановима одбора. Требало је храм опремити са стварима које су потребне за богослужење. Требало га је завршити. Вјерујте, чуда су се овдје дешавала и овдје је Бог помагао и Свети Јован Владимир.
Оно што је било најљепше, кад су се завршиле плоче и мозаици и уређење, ту је на десетине младих људи са крпама ушло и сви гланцају тај простор. Ми сређујемо олтар, а митрополит кад је видио тај призор, то је толико било благодатно, да се види колико је овај народ у ствари био жељан овог једног богослужбенога мјеста.
Оно друго, садиле су се маслине, отац Радојица Божовић је звао, да се читав овај простор култивише, народ је долазио да сам сади саднице. Бог зна колико је молитава уграђено и у ове маслине које красе порту храма.
Један чвјек из Херцег Новог је донирао врата од бронзе и таквих случајева је било много.
Ова дјеца са фолклора овдје који су вјежбали, омладина, ватрогасци који су учествовали у припреми, уређењу порте, измештања палми, за које смо у једном моменту схватили да ће нам сметати по средини.
Сад кад се сјећам свега тога, видим да је то било чудо Божије и како благослов и љубав Божија и љубав овга народа су учинили нешто да овај храм буде овакав какав јесте и да буде сабиралиште свих тих душа и ако Бог да кроз вијекове ће се овдје облагодаћивати и примати дарове Божије“- навео је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић.
Протојереј-ставрофор Игор Балабан се присјетио периода када је била опредјељена парцела за храм, али када је то и даље било много далеко од почетка градње.
„Тих година, то је била негдје 2000. малтене се ништа није дешавало. Био је овај крст ту, око њега то мочварно земљиште, као што је читаво барско поље некада било и ту смо се окупљали и градили ту живу цркву.
Земљиште је заузето у првој половини деведесетих година, чувеним штрајком глађу, како је то митрополит Амфилохије инсистирао да се зове, строгим постом оца Богића. Ту је стављен крст, територија обиљежена, али није све ишло тако глатко. Био је крст негдје на мјесту тадашњег олтара и онда се годинама могло мало шта учинити. Додуше, биле су страшно тешке године, док се, најзад у једном тренутку, није излила плоча. Кад оно још пар година је било потпуно замрло. Али није замро црквени живот. Црквени живот се и даље изграђивао. Та прва цигла уграђена овјде, она је била у тамо некој радионици и даље је била у радном процесу и људи су зрно по зрно на ту циглу стављали и Богу хвала 2009. године долази до врло интензивног рада на градњи храма и изгледа да је та цигла тих година добила своју форму, била је спремна да се угради, а та цигла је грађена очигледно молитвама десетина стотина хиљада вјерника овога града и трудом свих који су то касније помагали. Али, било је неопходно да се некако добро то прекали све. Није с лакоћом ишло, али смо зато добили резултат који је сјајан и који ће да украшава овај град, ако Бог да док је свијета и вијека.
Ми смо се тих година, кад сам негдје улазио у цркву, све је било у знаку Светог Јована Владимира. То је вјероватно било заслугом митрополита Амфилохија, с обзорим да је, сви ћемо се сјетити тога, да је тај култ био скоро потпуно замро. Једна од основа тога култа било је окупљање око крста Светог Јована Владимира. То окупљање је било забрањено одлуком комунистичких богоборних власти 1954. године. Од тада, Свети Јован Владимир није био личност о којој се много говорило. Постојала су предања, чувало се то, како су заједно излазили на Румију, могли смо да чујемо те приче, али није нико на прави начин врједновао тај култ. А шта је прави начин врједновања тог култа? То је оно о чему у великој мјери говоре бесједе у овој књизи, говоре изјаве из ове књиге и слова која су овдје забиљежена, а говоре управо о том мученичком његовом страдању. Оно што је основна одлика култа Светог Јована Владимираа била је мученичко страдње.
Сад је интересантно, треба видјети како је митрополит Амфилохије одлучио да баш буде храм у Подгорици васксења, а овдје Светог Јована Владимира. Ја ћу сада да наравно импровизујем потпуно, али можда то није било далеко од његовог размишљања. Хтио је да утемељи на неки начин Митрополију, имајући Цетињски манастир као једно мјесто које није никад замрло, које је увијек било активно. Оно је имало историјски континуитет и особито мјесто у црногорској историји и он је додао онда оно што је мислио да треба додати у новој евангелизацији, јер оно што смо ми доживјели деведесетих година и почетком 21. вијека, мислим да нема потребе да се уздржавамо да не кажемо да је то била нова евангелизација овога простора. Овај простор је био дубоко атеизиран, био је далеко од Божије ријечи, далеко од Бога. Мало је коме то било на памети, а камоли у срцу и на уснама и онда мислим да је он додао сљедеће: мучеништво у лику Светог Јована Владимира, ослањајући се на традицију коју је имао у Бару и шта долази послије мучеништава. Долази слава. Послије Великога петка долази васкрсење. И мислим да су то двије тачке због којих је одлучено да баш буде овдје храм посвећен Светом Јовану Владимиру, а да буде у Подгорици као главноме граду наше земље, да буде посвећен храм васкрсењу и побједи над смрћу. Тако да ми се чини да то значење и то што би можда неко могао да сматра неким учитавањем у његову мисао, али сам потпуно сигуран, знам да је он тако ишао кроз живот и да нас је све заједно, сви смо били свједоци, много пута томе управо учио. Крсноваскрсном хришћанском позвању и призвању. Тако да у савременој Црној Гори, Цркви овдје код нас у нашој Митрополији, Свети Јован Владимир остаје као првомученик, на извјестан начин, а и овај храм је знак тога, а Сабрни храм Христовога васкрсења у Подгорици остаје и постаје знак побједе хришћанске над смрћу и побједе и васкрсења над сваким злом у свијету.
Приредила: Лана Остојић
Фото: Дејан Вукић
