У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служен је молебан за почетак нове, благословене школске године, током којег су узнесене молитве Господу за све ученике и студенте, њихове учитеље, вјероучитеље, наставнике и професоре, као и за родитеље и све оне који учествују у одговорном дјелу образовања и васпитања младих нараштаја.
Сабрани су се помолили да Господ благослови почетак нове школске године, просвијетли умове оних који уче и поучавају, подари им снагу, истрајност, разборитост и љубав, како би предстојећу школску годину провели у добром учењу и владању, напредујући не само у знању већ и у врлинама, човјечности и љубави према ближњима.
По одслуженом молебну сабранима се обратио координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, презвитер Павле Божовић, који је своје пастирско слово започео подсјећањем на ријечи Светог апостола Павла: „Све што чините, у славу Божију да чините.“
„Пред нама су, драга дјецо, нове књиге, задаци, лекције, нови сусрети, али и нова прилика, не само да нешто научимо, него да својим учењем испунимо и ову божанску заповијест, да стицањем знања и мудрошћу узносимо славу Божију.“
Осврнувши се на питање због чега се Црква моли на почетку школске године, отац Павле је указао на погрешно схватање према којем би вјера и слободно истраживање, разум, наука и постављање питања били међусобно супротстављени. Православна вјера, нагласио је, не позива човјека да затвори ум пред питањима, већ да трага за истином. Управо зато Црква моли Бога да младом човјеку подари врлине без којих ни истинског образовања.
„Хришћанска вјера нас позива да тражимо истину. Зато се молимо да нам Господ помогне у стицању свих за то потребних врлина. Молимо се да нам подари смирење, да схватимо, познамо и признамо када нешто не знамо. Молимо се да нам Бог подари храброст да питамо. Молимо се да нам подари истрајност када нам се чини да нам учење не иде. И молимо се, изнад свега, да нам подари љубав, изнад свега љубав према истини.“
Управо у овим ријечима свештеника Павла Божовића истакнута је једна од централних порука бесједе: истинско образовање подразумијева дубљу изградњу личности способне да призна сопствено незнање, постави питање, истраје у трагању и стечено знање употребљава одговорно.
Посебан дио бесједе отац Павле посветио је односу вјере и науке, поручивши дјеци да не прихватају лажну подјелу према којој би морали да бирају између Јеванђеља и књиге. Наука, казао је, истражује створени свијет и открива законитости по којима он функционише, док вјера човјеку отвара питање смисла постојања и његовог односа према Творцу.
„Вјера и наука нису непријатељи. Наука нас учи како функционише свијет око нас. Она истражује све створено – и природу и жива бића и сав створени свијет и тајанствене законе природе који га уређују. И што више откривамо о свијету, то више видимо колико је он сложен и прецизно уређен.“
У наставку је указао да поред питања како свијет функционише постоје и она дубља: зашто свијет уопште постоји, шта значи бити човјек и какав је смисао људског постојања. Користећи алегорију књиге, чије странице, слова, мастило, језик и структуру можемо детаљно анализирати, али без разумијевања њене поруке ипак нећемо сазнати шта је аутор заправо желио да каже, отац Павле је поручио:
„Тако је и са свијетом. Наука нам помаже да упознамо творевину. Вјера нас учи да у тој творевини препознамо смисао и да се запитамо о њеном Творцу. Зато, драги ученици, немојмо мислити да морамо да бирамо између Цркве и школе, између књиге и Јеванђеља, између разума и вјере. Не морамо.“
Позвао је ученике да са радошћу изучавају науке и језике, упознају умјетност и књижевност, размишљају и постављају питања, али да истовремено буду свјесни да се човјеково путовање ка истинској мудрости не завршава самим стицањем знања. Чему наше знање ако не видимо човјека поред себе?
Из питања знања и образовања бесједа јереја Павла је потом прешла на једно од најважнијих питања школског живота – однос према другом човјеку, нарочито према ономе ко је усамљен, одбачен, другачији или изложен подсмијеху.: „Можемо бити одлични ученици и знати одговоре на многа питања. Али шта ако поред нас стоји неко кога нико не жели у свом друштву? Чему онда наше знање?“
Тиме је нагласио да се вриједност образовања не провјерава само оцјенама и свједочанствима, већ и начином на који човјек поступа према другом човјеку. Ако знање не учини човјека способнијим да препозна туђу патњу, заштити слабијег и прихвати онога кога други одбацују, оно још није постало мудрост.
Посебно говорећи о вршњачком насиљу, отац Павле је упозорио да оно не мора увијек имати облик физичког сукоба: „Насиље међу дјецом, о коме се често говори и у школи и у Цркви, није само ударац или свађа. Понекад је насиље и кад некога намјерно оставимо самим, када направимо групу у којој нема мјеста за некога или га одбацујемо и понижавамо. Када му због изгледа, начина говора, одијевања, способности или породице кажемо: Ти ниси један од нас.“, казао је координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске и додао:
„Овај свијет нас често учи да гледамо ко је јачи, љепши, паметнији, популарнији на друштвеним мрежама, интернету или богатији. А Христос нас учи – и хоћу ово, дјецо, сви добро да запамтите – Христос нас учи да гледамо човјека. Ако бисмо на почетку ове школске године могли једни другима дати само један домаћи задатак који није у ниједној школској књизи, он би гласио: погледајмо око себе и немојмо дозволити да нико остане сам.“
Отац Павле је дјеци поручио да не буду нијеми посматрачи када виде неправду: да приђу ономе кога други искључују, да се не придружују подсмијеху, да не искоришћавају слабост другога и да различитост не доживљавају као разлог за одбацивање, већ као прилику за сусрет и упознавање. Ова одговорност, нагласио је, не престаје изласком из школске учионице. Она се подједнако односи и на виртуелни простор – друштвене мреже, интернет и онлајн игре – гдје ријеч, подсмијех, искључивање и понижавање могу оставити дубоке посљедице.
„Можда нећемо једног дана памтити већину лекција које смо научили у школи, али сигурно нећемо заборавити како смо се осјећали са људима поред којих смо одрастали“, поручио је отац Павле.
У завршном дијелу бесједе отац Павле је питање школског успјеха уздигао до питања цјелокупног човјековог духовног узрастања. Подсјетивши на мисао Исидоре Секулић о разлици између генија и светитеља, отац Павле је казао да светитељ никада себе не сматра већим и бољим од других, нити мисли да је достигао коначни циљ, него непрестано тежи даљем усавршавању:
„Човјек је створен за бескрајно усавршавање – усавршавање у добру, у слободи и у љубави. И можда је управо то најважније што можемо научити, не само у школи, него у животу: да никада не престанемо да растемо као људи.“
Тек тада, како је казао, знање прераста у мудрост, а питање „шта је истина?“ добија своју најдубљу димензију и постаје питање: „Ко је Истина?“ Одговор хришћанину даје Сам Господ Исус Христос ријечима: „Ја сам пут и истина и живот.“
На крају бесједе презвитер Павле Божовић призвао је Божји благослов на све који започињу нову школску годину:
„Нека нам Господ у томе помогне. Нека благослови све наше напоре у овој школској години, наше учитеље, вјероучитеље, наставнике, наше родитеље и све оне са којима ћемо ове године дијелити школске клупе. Нека благослов Божији буде на свима вама и свима њима. Амин.“
Текст, фото & видео: Борис Мусић
