У недељу 13. по Педесетници, у Манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци, код Тивта, протосинђел Василије служио је Свету литургију, са монаштвом и вјерним народом.
У пастирском слову тумачио је јеванђелски одјељак у коме се говори о човјеку који је засадио виноград, поставио виноградаре да га обрађују, а они пожелише да га присвоје и власника елиминишу.
„А господар, видећи то, није хтео одмах да их казни, него посла своје верне слуге да их уразуме. Али кад ни то не поможе, већ их они и избише и убише, он посла и свога сина, надајући се да ће се бар пред њим уразумити и схватити ко су они и где им је место. Али се они у своме безумљу толико узбунише да и сина господаревог изведоше из винограда и убише га.
И на крају је речено, то јест, када је Господ питао Јевреје, којима је Он ову причу и упутио: „Шта мислите, шта ће господар урадити са овим слугама?“, сами су они рекли: „Злом смрћу ће их казнити.“
Отац Василије је потом појаснио да се ова прича није односила само на јеврејски народ, него се односи и на све нас, јер Јеванђеље је свевремено и свесавремено.
„Али далеко од тога да ова прича може да се сведе само на причу о једном народу који је живео пре две хиљаде година, и о томе шта је он урадио и како ће бити кажњен. Јеванђеље је свевремено, свесавремено, и оно нам у свакој својој речи даје поуку вечнога живота. У њему се налазе речи спасења, речи истине, речи вечности. Па и кроз ову причу Господ се дотиче душе свакога од нас, jер сви ми јесмо виноград Божји, и свакоме од нас Господ је дао неке дарове. Лепо је уредио и наше тело, и нашу душу, и наш живот, да можемо радити на себи и принети плодове спасења, принети их Домаћину. А наш Домаћин јесте Бог, и треба да му принесемо плодове онога што је Он нама даровао.
Али, зар не бива у нашем животу да се и ми побунимо, па нећемо да наше плодове принесемо Богу? Желели бисмо да задржимо све то што нам је Бог дао: и живот, и здравље, и богатство, и углед у друштву, али бисмо желели да Бога избацимо из свог живота. Не треба нам Он. Зашто Њему да дајемо нешто наше? А то тако, браћо и сестре, крене полако. Прво нам је досадно да се молимо, да ходимо у цркву. Па онда полако и друге неке ствари: зашто бисмо опраштали ближњем, зашто не бисмо узели мало и од неправедног богатства? И долази дотле да потпуно одстранимо Бога из свог живота.
А Господ нас, опет, не кажњава одмах, већ шаље разне прилике, разне животне ситуације, да нас уразуми, да нас приведе себи и да нам покаже да је Он Домаћин нашега живота, иако нам је дао и ту слободу да можемо да га одбацимо и одстранимо.
Што ми данас и радимо. И ево, читав свет, у својој технологији, у своме напретку, жели да присвоји себи све оне Божје дарове. Није потребан Бог, није потребна Црква, имамо комфора, имамо богатства, имамо свега — тако говори савремено друштво.
Па често и Сина Његовог убијамо у себи, јер га не желимо, јер не дајемо љубав. А апостол Павле нам у овој Посланици прво говори да све бива у љубави, а за љубав је потребна храброст. Зато он каже: „Стојте чврсто у вери, мушки се држите“, не колебљиво, не страшљиво пред налетима искушења и понуда овога света, већ храбро у вери и истини.
И, како на крају каже, онај ко не љуби Господа да је анатема, и завршава речима: „Маран ата“, што значи: „Дођи, Господе.“
Јер онај који служи Господу, који обрађује Његов виноград и даје обилне плодове, он се не боји доласка Господњег, не боји се последњег Судњег дана, већ га са жељом и уздисајима очекује. Очекује тај последњи сусрет, где више неће бити одвајања од Господа, где неће више бити страдања, и болести, и самоће, већ један непрекидни живот у Божјој љубави.
А они који би желели да плодове задрже без Бога, они се плаше доласка Господњег, јер каже: „Злочинце ће злом смрћу погубити.“
Тако, браћо и сестре, и ми, да наше дарове, чак и оно што је свето, оно што је људско, оно што је Бог дао на добро, не присвојимо себи и не одвојимо од Бога, јер ће онда то постати бесмислено и неће добити пуноћу, неће донети онај плод који би донело у заједници с Богом.
Али кад смо с Богом, кад смо у Богу, кад је Христос посред нас, кроз Цркву своју Свету, онда доносимо обилан плод и онда постајемо истинске слуге Христове“- закључио је протосинђел Василије.
Л.О.
Извор: Манастир Михољска Превлака
