Бесједа протосинђела Василија у манастиру Михољска Превлака, у 12. недељу по Педесетници.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе!
Видимо данас у Светом Јеванђељу врло занимљиву и потресну причу о сусрету једног младог човека, у то време јако побожног, и Господа, Створитеља, Избавитеља, кога је овај младић сматрао за учитеља народа и од кога је дошао да потражи савет како да се спасе.
И видимо да младић има добру жељу. Није Га питао како да постане богат, или како да сачува здравље, или како да га људи поштују, већ како да уђе у вечни живот.
А Господ му говори оно што говори свима нама: заповести, које јесу путокази ка Богу, ка сусрету са Оним који јесте живот и који јесте спасење. Заповести које нимало нису лаке, а у чије преступање и ми хришћани врло често упадамо. А младић онако самоуверено рече да је све то од младости своје извршио, испунио, и тражи неки нови задатак: „Шта још да учиним?“
А Господ, прозревши његово срце, његову самоувереност, а и видевши његову привезаност за овај свет… А и младић је, очигледно, осећао у себи да нешто још фали, да, иако све то држи, иако живи по правилима, по побожности, не осећа у срцу да је већ на путу за вечни живот.
А Господ му рече: „Дај све што имаш, продај и раздели сиромасима, па хајде за Мном“, што се младићу учинило немогуће. И он оде жалостан.
Дакле, сво његово богатство, сва његова побожност, да кажемо, исправан живот по људским мерилима, нису га могли учинити срећним.
Он оде од Господа жалостан.
Дакле, видимо да сво богатство, сво то неко добро стање, неки живот ушушкан и комфоран у овоме свету, не може човека учинити срећним док год не ставимо Христа на прво место. Јер чак и ако раздамо сво богатство, то није довољно, јер Господ, након тога што му је рекао: „Продај све што имаш“, додаје и: „Хајде за Мном.“
Јер не можемо ми кренути за Њим, не можемо се винути ка небеским висинама, док год смо заробљени овим ниским и земаљским.
И не мора то значити да човек има пуно новца, само да му је тешко да иде за Богом. Може бити сиромашан, али везан за нешто земаљско, везан за неку своју навику, за неку своју страст. Па чак и да ништа нема, он може бити везан за земљу.
А може, опет, бити богат и не бити везан за богатство, да не буде богатство његов идентитет, већ боголика душа, личност која у заједници са Богом стиче истински мир, истински смисао.
И кроз овог младића Господ и нама даје исти задатак: да преиспитамо себе, да видимо хоћемо ли са овог сабрања отићи жалосни, јер и ми се овде сусрећемо са самим Богом, који долази, жртвује се за нас и раздаје нам ништа мање него своје Тело и своју Крв богочовечанску.
Ако смо ми и даље везани за неко своје богатство, ако је наша љубав усмерена ка нечему другом више него ка Богу, онда ћемо отићи жалосни. Онда ни тај сусрет са Христом неће имати тај ефекат, неће се десити та конекција да наша душа већ почне да живи бесмртношћу, да осетимо истински живот у себи.
Јер ми, док се не сретнемо са Богом, осећамо само оне искрице живота које су нам остале после наше располућености грехом и страстима. А у сусрету са Богом осетићемо пуноћу истинског живота. А за тај сусрет се треба припремити, да нам ништа на овом свету не буде важније од тог сусрета.
А онда ће и богатство, и пријатељи, и навике имати свој смисао и своје место, и неће нас одвајати од Бога и од вечног живота.
Јесте, то се чини немогуће. Чинило се немогуће и апостолима, па су у чуду запитали Господа: „Ко се, дакле, може спасти?“ А Господ одговара: „Људима је ово немогуће, али Богу је све могуће.“
Док не познамо своју немоћ, док не познамо да наше спасење није у нашим, већ у Божјим рукама, да је Он Спаситељ и да Његова љубав спасава нас, који се трудимо и који дајемо себе у мери у којој можемо, нећемо моћи истински спознати ни Његову величину, ни Њега као Спаситеља.
Тек када, као апостол Павле, признамо своју немоћ, јер и он данас у овој Посланици Коринћанима исповеда да је гонио Цркву Божју, да је најмањи међу апостолима, али опет јесте то што јесте благодаћу Божјом, да и ми можемо, као апостол Петар на Таворској гори, узвикнути у усхићењу: „Добро нам је овде бити!“
И поред врућине, и поред умора, и поред свих препрека, и мисаоних, и емотивних, и свега што нас у животу сналази, да можемо, ставши пред Господа, искрено срцем рећи: „Добро нам је овде бити!“ Да би овај тренутак потрајао заувек, да би ова љубав коју нам Господ пружа трајала вечно.
А иако свесни да морамо са ове горе сићи у свет, у његове борбе, узети крст, страдати и постати слични Господу.
Нека би нам Господ био помоћник у томе да кроз овај пост постанемо бар један корак ближе том истинском животу, да раскидамо окове страсти, окове свога самољубља, своје гордости и свега онога што нам смета да осетимо живот у себи.
Нека нам у томе буду молитвеници наши свети мученици Превлачки, чијом је крвљу ово место натопљено, њиховим молитвама, њиховом љубављу. И они нас у свему томе подржавају да истрајемо на том путу, као и сви Свети који су тај пут прешли, који су дали крв и примили Духа и који су ушли у место где им је заиста добро бити.
И тамо вечно, са Господом славе, Господом нашим Исусом Христом, Коме нека је слава са Оцем и Духом Светим у све векове.
Амин.
Извор: Манастир Михољска Превлака
