Митрополит Калистос Вер
Почећемо питањем Ивана Карамазова које је он поставио свом брату Аљоши у ремек-делу Достојевског Браћа Карамазови: „Замисли“,каже он, „да је судбина човечанства у твојим рукама, и да би коначно начинио људе срећним, да би им на крају обезбедио мир и одмор, ти треба да ставиш на мучење само једно створење, једно мало дете, и да засниваш на његовим сузама будућу срећу. Да ли би пристао да у оваквим условима саградиш такву срећу?“ Аљоша одговара: „Не, не бих пристао.“
Ако ми као људи не прихватамо тако нешто, како би то могао да прихвати Бог? Како бисмо могли да помиримо трагичну тајну невиног страдања присутну свугде у свету који нас окружује, са нашом вером у Бога љубави? У том смислу, који би био наш одговор Ивану Карамазову?
Имајући у виду разлику установљену од стране, поред осталих, философа Габријела Марсела, говорио сам о „тајни“ (мистерији), а не о „проблему“ зла и невиног страдања. Проблем представља интелектуални задатак, неку врсту енигме која може да се реши и одгонетне јасном мишљу и логичким размишљањем. Насупрот томе, зло – као тајна –необјашњиво је простом рационалном аргументацијом. Тајна је стварност која треба да се преобрази делањем да би постала провидна за мисао. Тајна је нешто што може да се реши, у границама могућег, само личним искуством, личним учешћем и саучешћем. Не можемо да схватимо страдање ако не учествујемо директно у њему. То је управо и смисао Распећа. Бог у Христу побеђује зло, зато што му се Он у самој својој личности подвргава и сноси до краја све његове последице, без резерве: Vincit qui patitur (Побеђује онај који страда).
Наш Бог јесте Бог који учествује у потпуности: „Љубећи своје који су у свету, љубио их је до краја“ (Јн. 13, 1). Приближавајући се на овај начин тајни страдања и зла, у настојању да додамо нешто кратком и тајанственом Аљошином одговору, сетићемо се и речи које је Достојевски изрекао једном другом приликом: „Лепота ће спасити свет“. Разумевање страдања нам измиче ако не учествујемо директно у њему, али, у исто време, не би требало да дозволимо да ово учешће учини да превидимо присуство спасоносне и божанствене лепоте у самом средишту овог палог света. Шта би, дакле, лепота могла да нам каже у погледу спасења света? Има ли смисла говорити о лепоти када смо сведоци како једно дете из Африке умире од глади или како је један измучени талац убијен у Ираку? Који је смисао речи Достојевског: јесу ли оне неки вид бежања од стварности или су управо од виталне важности у односу на трагедије овог света?
Божанствена лепота се открила људском роду у највишој могућој мери у догађају Христовог Преображења на Таворској гори. На вечерњој овог празника православни певају: „Преобразивши се данас на гори Таворској, Христос је у својој ипостаси показао ученицима људску природу оденуту у лепоту првосазданог образа“. У овом смислу, какву светлост баца божанствена лепота преображеног Христа на тајну страдања? Шта има заједничко између славе Таворске горе и страдања и безнађа света?
У јеванђелској причи о Преображењу се каже да је Христово лице „сијало као сунце“ (Мт. 17, 2). Грчки Оци и православни литургијски текстови су још јаснији у односу на ово. Христово лице, каже Свети Јован Златоусти, није сијало само на начин као што сија сунце, него пре као да је само оно сунце. Поводом овога Оци су зачуђујуће једногласни: слава на Тавору јесте светлост која није само природна, него натприродна; она није једноставно створена и материјална светлост, него духовни и нестворени сјај Божанства. То је божанствена светлост. Већ крајем другог века, Климент Александријски каже да апостоли који су били на Тавору нису видели светлост природном способношћу чулног опажања, јер видљиве очи не могу видети светлост Божанства ако нису преображене божанском благодаћу. Ова светлост јесте „духовна“ – она се није показала ученицима у потпуности, него само у оној мери у којој су они могли да је виде. То је управо оно о чему говори тропар празника: „Преобразио си се на гори Христе Боже наш, показујући својим ученицима славу своју, колико су могли (да носе)…“.
Таворска светлост је названа „вечнопостојећом“, „нематеријалном“, „бесконачном“, „неприступном“, „славом блиставијом од светлости“. Једном речју, она није ништа друго него „слава Божанства“. Као што пише Свети Дионисије Ареопагит, та је светлост „надсуштаствена“, или „с оне стране бића“ (иперусиос). Када је у XIV веку Свети Григорије Палама истакао да се Таворска светлост подудара са нествореним енергијама Божијим, он је само сажео предање Отаца које је постојало већ више од хиљаду година. О овој нествореној и нематеријалној светлости која је зрачила од преображеног Спаситеља, можемо да кажемо да нам открива најмање четири фундаменталне стварности: славу Свете Тројице, славу Христа као Бога оваплоћеног, славу људске личности и славу целокупног створеног космоса.
Таворска светлост је, пре свега, светлост Свете Тројице. На вечерњој празника Црква пева: „Данас на Тавору, Христос, Светлост која претходи сунце, открива тајанствено образ Свете Тројице“. Из ове перспективе тројичног славља, празник Преображења се тесно приближава празнику који је прослављен шест месеци раније, 6 јануара, односно Богојављењу. Оба празника су празници светлости. То су догађаји у којима се у потпуности пројављује заједничко делање трију личности Божанства. На крштењу Исусовом чује се глас Оца са небеса, који сведочи да је Христос његов „Син љубљени“, док Свети Дух силази на њега у облику голуба (Мк. 1, 9-11).
Иста тројична слика се појављује на гори Таворској: Отац говори са небеса сведочећи о Сину, док је Свети Дух присутан не у облику голуба, него у виду светлоносног облака. Посматрајући Преображење у овој тројичној светлости, у егзапостилару празничног јутрења певамо: „Данас на Тавору, Речи, у Твојој Светлости видесмо Оца који је Светлост (…) и Духа Светог – Светлост, који просвећују сву творевину“. Поред тога што је тројична, слава Преображења је посебно и христолошка. Нестворена светлост у којој видимо Господа Исуса открива да је Он „истинити Бог од Бога истинитог… једносуштан Оцу“, према речима самог Символа вере.
Господ на Тавору блиста нематеријалном славом, али је Његово тело у пуном смислу материјално и људско. Његова створена природа није поништена, него је постала у неком смислу пропустљива, да би на тај начин божанска слава сијала кроз њу. То је изражено и у химнографији празника, која употребљавајући терминологију халкидонске дефиниције, каже да се Христос јавио на гори као „једна ипостас у две природе“ и то у потпуности у свакој од њих.Тумачећи христолошке импликације Преображења можемо да кажемо да ништа није одузето и ништа није додато. Ништа није одузето, будући да Христос, преображен на Тавору, остаје у пуном смислу човек. Ништа није додато, будући да је вечна слава која се открила на Тавору нешто што је оваплоћени Христос увек поседовао, од првог момента Његовог зачећа у утроби Дјеве Марије.
Павле Евдокимов пише: „Јеванђелска прича не говори толико о преображењу Господњем, колико о преображењу Апостола“. Празник Преображења нас ставља пред спасоносни парадокс наше хришћанске вере: Исус јесте у потпуности Бог и у потпуности човек, али је ипак једна личност, а не две.
Преображење Христово нам показује „обожење људске природе“ (да преузмемо само израз Светог Андреја Критског). Ако хоћемо да разумемо истински смисао учења о обожењу, требали бисмо да на празничном бденију Преображења пажљиво пратимо оно што се пева. Христово Преображење на гори нам показује пуну меру наших људских потенцијала, највећу способност наше људске природе, у ономе што је најистинитије и најузвишеније код ње. Кондак претпразништва каже: „Данас, у божанском Преображењу, сва људска природа божанствено сија, кличући радосно…“
Стигли смо до четврте тачке која је врло битна за савремени свет: Христос нам у свом Преображењу открива не само славу људске личности, него и славу целокупне материјалне творевине. „Осветио си сву твар својом светлошћу“, пева Православна Црква на вечерњој празника. Преображење садржи и космичку димензију, јер човечанство треба да буде спасено не од света него заједно са светом. Таворска гора даје предукус крајњег стања, које објављује апостол Павле, када ће творевина бити „ослобођена ропства пропадљивости“ и када ће ући у „слободу славе деце Божије“ (Рим. 8, 21). Овде се ради о „земљи новој“, описаној у Откривењу (Отк. 21, 1). Другим речима, на гори Таворској видимо не само људско лице које је преображено у слави, него је и одећа Христова блистајућа (Мт. 17, 2). Таворска светлост не преображава само Спаситељево тело, него и све материјалне предмете који су му придружени, посебно одећу коју носи, која је направљена људском руком.
Проширујући смисао, Таворска светлост обухвата потенцијално све материјалне стварности – не само свако људско лице, него и сваки материјални предмет могу да буду преображени. У светлости овог јединственог Лица, које је преображено и светлости јединствене Његове одеће која је постала бела и блистајућа, сва су људска лица примила нови сјај и све ствари нову дубину. У очима оних који истински верују у преображеног Христа ништа није мало, безначајно или за одбацивање. Све створене стварности могу да постану носиоци нестворених енергија Божијих.
Време је да се вратимо на наше прво питање: на који нам начин слава преображеног Христа – која је слава Свете Тројице, оваплоћеног Логоса, људске личности и целокупне творевине – омогућава да схватимо тајну страдања? […]Почетак одговора почиње да се назире ако размотримо контекст Христовог Преображења.
Није случајно што Господ говори о свом страдању и о општем призиву да свако носи свој крст управо пре откривања своје божанске славе на Тавору. Он хоће да истакне суштинску повезаност, у икономији спасења, славе и страдања. Тако нас контекст Преображења наводи на могући пут приближавања тајни невиног страдања. Слава и страдање су нераздвојиви у Христовом делу спасења. Тавор и Голгота су снажно повезани.
Преображење може истински да се схвати само у светлости Крста, а Крст само у светлости Преображења и Васкрсења. Није случајно ни то што су иста три ученика присутна на врху Тавора и при Христовој агонији у Гетсиманији. Сведоци Његове нестворене славе, сведоци су и Његовог најдубљег страдања.
На врху Тавора се уздиже крст; у том смислу ми можемо и треба да уочимо присуство нестворене светлости иза распетог Христа и Његовог окрвављеног тела на Голготи. Слава и страдање су два аспекта једне и исте нераздељиве тајне. Апостол Павле каже: „Распеше Господа славе“ (1 Кор 2, 8). Христос је Господ славе и када умире на крсту и када се преображава на Тавору.
Видели смо шта се збивало непосредно пре Преображења. Да видимо сада шта се дешава одмах после тога. У синоптичким Јеванђељима наилазимо на исти догађај. Силазећи са горе заједно са Христом, ученици се суочавају са догађајем смутње и невоље. Отац детета које страда од епилептичких напада узвикује: „Верујем Господе, помози моме неверју“. Остали ученици су збуњени и не могу да помогну (Мт. 17, 14-18; Мк. 9, 14-27). Овде се не ради о случајном низу догађаја. Апостол Петар хоће да остане на врху горе, да направи три сенице, да би продужио виђење (Мт. 17, 4). Исус то не допушта, Њему је битно да сви сиђу у равницу. Смисао овога јесте да ми учествујемо у благодати Преображења не тиме што себе изолујемо од страдања света, него узимајући учешћа у њима.
Наш свакодневни живот се преображава у оној мери у којој делимо страдање, самоћу и обесхрабреност људи који нас окружују. Таква је повезаност славе на Таворској гори и страдања и безнађа света и то је порука преображеног Спаситеља људском роду утонулом у страдање, и смисао Преображења за савремени свет. Све је призвано на преображење, али је оно могуће само кроз капију Крста. Православна Црква ово објављује сваке недеље на јутрењу: „Јер, гле, кроз Крст дође радост целоме свету“. За самог Христа и за оне који хоће да буду удови Његовог Тела, слава и страдање су нераздвојни. У нашем животу, као и у Христовом, Тавор и Голгота чине једну и исту тајну.
Изворник: SOP (Service orthodoxe de presse), 322, новембар 2007.
Са француског: сестринство манастира Бања код Рисна
Часопис Светигора, бр. 228
