На недјељни дан, када наша Света црква прославља Св. Јосифа Исихасту, преподобног Исакија, Далмата и Фауста, служена је Света литургија у подгоричком Храму Светог великомученика Ђорђа.
Светом евхаристијском сабрању началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, уз саслужење браће свештенослужитеља овог древног храма: о. Милете Кљајевића, о. Гојка Перовића, о. Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића, уз молитвено учешће проте Милуна Фемића.
За пјевницом на литургијске возгласе одговарали су појци овог древног храма.
Послије причешћа Светим Христовим тајнама, словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Станишић:
„Чули смо данас ријечи Св. апостола Павла, поводом односа у заједници вјерних: шта коме припада и ко какву улогу има и шта ко даје. Поводом те улоге апостолске, благослова свештеника, апостол Павле каже: Мало ли је, да ми који посијасмо духовно, пожњемо тјелесно! Настављајући, да он као апостол, иако је заслужан за промјене, преображај душа људских, он од тога телеснога најмање има и узима, иако му припада. Захваљујући Цркви, ми имамо изобиље плодова земаљских и Царство небеско, које је изнад сунчаних зрака; то је нешто много узвишеније; мисли се на заједницу са Христом, престо Свете Тројице, хорове анђела, арханђела, херувима, серафима и на саму Пресвету Богородицу, која је неупоредиво славнија и од херувима и серафима и свих хорова анђела и светих душа на небу. То је оно што ми називамо Царством небеским – заједницом Христовом, царством Тројичне љубави. А ово Царство небеско, у смислу заједнице са Христом, присутно је и овдје на земљи, у времену и простору; оно се пројављује и Господ више пута каже шта је то. Наводи много слика, међу којима је ова из данашњег Јеванђеља, која показује однос људи и нељуди: један човјек бјеше дужан другоме огроман новац и овај паде и поклони му се – и сажали се господар и опрости му. То се уствари мисли на Господа, коме смо ми дужни, који нас не кажњава брзо, чека нас да душу отворимо и повјерујемо искрено да ће нас помиловати. Али, они који су тврда срца неће да опросте много мањи, дуг ближњему своме који нема да врати; а како ће да има, ако не добија; а ко даје, даје онај ко је богат. Бог; Бог је богат, Он може да да неочекивано“, казао је прота Драган и додао:
„Ријеч о Царству небескоме је тако упечатљива и упозорава нас и поучава да заволимо Царство небеско тј. да заволимо заједницу са Богом која се пројављује и остварује кроз Свету евхаристију (захваљивање Богу за све оно што имамо; и не само што имамо, него да поднесемо немаштину и невоље – то је она величина у православљу коју је наглашавала кроз своју историју Српска црква, да је већма поднијети невољу, него немати невољу). Зато и вјерујемо и вршимо поклоњења и молитве, да би дочекали невоље спремни, јаки – и да не би пали у малодушност; да се не би у добру понијели а у злу унизили. Све су то показатељи заједнице Цркве, којој је глава Христос, и зато, имајући ове ријечи апостола Павла, ми се просвећујемо и удивљујемо и имамо јаку жељу да то примијенимо у животу; да се сажалимо на оне који нас моле.“
Потом је подсјетио да се често наводи у Јеванђељу да бијаше неки сурови господар који се ипак сажали, када га неко пита и моли више пута и појаснио да то говори о нашим односима, јер ми често када нешто тражимо, уколико је други суздржан те односе прекидамо, и констатујемо да тај није како треба. Али хришћанска душа има наду и како је казао, она опет и опет моли, тражи да се сажали онај од кога му зависи живот.
„Често много тога зависи од ближњих. Оно што зависи од Бога, то ми брзо и лако оставарујемо; то нам показује колико је Бог више милостив од нас, упућујући нас на наше узајамне односе, да покажемо какви смо, колико смо добри, каквог смо срца, колико смо паметни, колико гледамо дугорочно. Колико бојажљиво чувамо живот свој, па га изгубимо. А како ако изгубимо живот свој да га задобијемо, једна врлина која је била својствена српском народу – храброст. Сада се све више, због недостатка побожности, губи та смјелост човјекова да вјерује да ће му Бог помоћи; јер ко може бити храбар, ако нема истакнут однос снага, јер онај који се нада на Бога, на његовој страни је моћ – тако се васпитавамо кроз ову службу, слушајући Јеванђеље, проповијед свештеника, Цркве, вјерника; често су вјерни били највећи мисионари“, бесједио је началствујући свештенослужитељ.
Указавши на чињеницу да и данас има пуно некрштених, нагласио је да не можеш бити ни добар ни лош, ако не постојиш – прво треба да постојиш за Цркву, то значи да се крстиш, да би био добар Богу и људима.
„Данашње Јеванђеље нам говори да смо одговорни за своје ближње, свој народ, да позивамо некрштене да се крсте. Видимо кроз разне погроме у прошлости шта све може да нас снађе од безбожних и злих људи. Дужни смо да проповиједамо Ријеч Божију, да се дјеца и одрасли крштавају, да би могла Црква да се моли за њих и да они буду понос Цркве“, поручио је прота Станишић.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
