Бесједа протосинђела Василија 9.августа 2026. године, на празник Светог великомученика Пантелејмона у манастиру Михољска Превлака.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, оци и децо, Христос васкрсе!
Ево нас у овоме летњем дану, у малом подвигу ради вечнога спасења, на свадби Јагњетовој, овој где је трпеза спремна и постављена и чека оне који су позвани да окусе од самога Јагњета, које је принело себе на заклање ради живота света.
И много је званих, а мало одазваних. А и они који су се одазвали, а надамо се и ми смо међу њима, као словесно стадо, слободно и љубављу привучено, свако на свој начин: неко кроз неко добро учињено му, неко кроз неку патњу и бол, неко са знањем, неко срцем. Али од тог почетног призива крећемо путем трновитим ка Христу.
Христу који се данас, видимо у Светом јеванђељу, спушта са Горе Преображења, где је показао славу своју ученицима својим, где их је озарио нествореном светлошћу благодати своје и показао им онолико колико они као људи могу да приме.
А онда се поново спушта у људску патњу и бол, и ту већ, у подножју горе, среће несрећнога оца који тугује за својим болесним сином, сином који је обузет нечистим духом и не влада собом, већ стално пада час у ватру, час у воду. А свети оци под ватром подразумевају телесне страсти које распаљују крв, а под водом униније, тескобу, како би се модерним језиком рекло, депресију и очајање.
И заиста, и данас многи од омладине су час у ватри, час у води.
А немоћни отац, када је исцрпео све оно што је могао, када је увидео своју немоћ, када је увидео свој промашај, када чак ни апостоли нису могли помоћи, он се смирено обраћа Христу, смирено пада пред ноге Његове и моли за сина свога, а напомиње му да чак ни ученици Његови нису могли да му помогну.
А и ми често у свом животу, тек кроз неку невољу кроз коју не видимо излаз, кроз неку болест, или своју, или кроз неку неправду која нас стално притиска, или тескобу и нељубав; када видимо да смо немоћни, када се годинама, деценијама боримо са собом, са својим гресима које не успевамо да победимо; када планови које смо себи зацртали, који су нам се чинили лако остваривим, постају све даљи и даљи; када се препреке нижу непрестано; када схватимо да смо немоћни и када у срцу познамо да без Њега не можемо чинити ништа — онда се рађа истинска вера.
Онда, онако огољени, испражњени од себе, од свога егоизма, припадамо Господу срцем и вером.
Господ је рекао: „Ако имате вере као зрно горушично, моћи ћете и горе премештати.“ Не тражи од нас веру као овај свемир, или као овај свет, или као сама гора, већ је довољно, каже, као зрно горушично.
Није сама вера та која чини чуда, да не помислимо да се догађа нека магија, да све што пожелимо у срцу треба и да се оствари, већ је сила у Ономе у кога верујемо. И оно што нам је на спасење Господ даје када познамо да је управо Он Дародавац, а не наша памет, или знање, или вештина, која нам јесте дар Божји, али често, без те искрене вере и смирења, постаје повод за гордост.
А апостол Павле, кога слушамо у овој Посланици коју смо данас прочитали, управо је достигао до тог нивоа, до те тачке, да себе као апостола види као најпониженијег од свију људи, кога је овај свет презрео, понизио и одбацио, а опет види кроз себе силу Христову која помера горе, преображава свет, која је допрла и до нас, и до овог светог места које још од времена апостола Павла живи животом хришћанским и које рађа плодове мучеништва, које је заливено крвљу хришћана и монаха, која је дала и данас даје велике и бесмртне плодове.
И када је била најпониженија, она је опет васкрсла и опет живи. И ви који сте овде сабрани јесте сведоци и потврда тога, да смо овде заједно са костима многих мученика, од првих векова до најновијег времена, да нам они буду потпора и утеха, као и свети великомученик Пантелејмон, кога данас прослављамо заједно са свом Црквом православном, велики мученик и велики исцелитељ.
Господ му је дао велике дарове, али он је и те дарове сматрао мањим од Онога који је дарове дао и није жалио свој живот да пострада за Христа и да постане још моћнији исцелитељ и још већи помоћник.
Велики део његових моштију дуго је био у Цетињском манастиру, на укрепљење нашем народу кроз оно тешко време турскога ропства. А када су мошти Светог Петра Цетињског извађене и прослављене и почеле изобилно да точе исцељења, мошти Светог Пантелејмона су склоњене и до данашњег дана се не зна где су оне. Али претпоставља се да су у некој од светиња наше Цркве, можда у Цетињском манастиру или Стањевићима, а постоји прича да су и у манастиру Подмаине, негде испод пода мале цркве.
Али, било где да су, његов дух, Духом Светим испуњен за живота, точи исцељења свуда и на сваком месту ономе ко га са вером прославља и кроз њега уздиже славу Господу Који му је те дарове и дао.
Нека је слава Господу нашему Исусу Христу, Који нас благосиља и освећује, и васкрсава и подиже из свих наших смрти, грехова и патњи. Њему, Избавитељу и Спаситељу нашему, са Оцем и Духом Светим, у векове векова.
Амин.
