Манастир Светог пророка Илије на брду Волујица код Бара данас, 2. августа – на Илиндан, у девету недјељу по Духовдану прославио је храмовну славу. Тим поводом Свету литургију, са свештенством и вјерним народом, служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило.
Архипастирском поуком вјерном народу, сабраном на Светој служби Божјој на брду Волујица, обратио се Епископ честитајући празник, а данашњим свечарима славу – Илиндан.
Владика је подсјетио на вријеме, 9. вијек пре Христа, у којем је живио пророк Илија, кога је Господ послао на службу да посвједочи који је то истинити Бог, након што је Језавеља, коју је израиљски цар Ахав оженио бојећи се Асирије, а која је донијела култ лажног бога Вала у израиљски народ, почела да прогони истините пророке Божије, који су се поклањали истинитом Богу Аврамовом, Исаковом, Јаковљевом. Свети Илија, пошто није могао да својим ријечима убиједи цара Ахава да не иде путем погибије, по благослову Божијем, кажњава израиљски народ сушом три и по године.
„Бог им на тај начин показује: Ево, кад вам је Вал бог, нека вам он да кишу и нека вам да храну и воду. И народ пати, али Илија је неумољив у томе, јер његово име значи Господ је Бог и његова мисија значи да треба да посвједочи истинитог Бога, и он за то жртвује чак и свој живот. Он је у строгој аскези, живи у пустињи, облачи се у камиљу кожу, нешто слично као Јован Крститељ касније – те двије личности се фактички изједначавају по сили Духа коју су имали. Дакле, он сам себе не жали, а онда не жали ни друге људе који страдају, јер зна да је важније да се остане у истини, поклоњењу истинитом Богу, него било каква задовољства овога свијета или било какав комфор“, подсјетио је Владика Кирило.
Међутим, Господ слуша свога слугу, али га на неки начин умилостивљава јер наређује гаврану да му доноси храну. Тиме је хтио да покаже Илији да треба увијек склањати срце и ка милосрђу, али Илија је био неумољив. Касније, послије годину дана које је провео у пустињи код једнога извора, кад је и он пресушио, Свети пророк одлази, и на тај начин га Господ опет склања на милосрђе према људима, код удовице у Сарепту Сидонску, гдје га она храни, опет чудом Божијим, јер тамо уље и брашно нису нестали све док је Илија био код ње двије године.
„У то вријеме разболи се њен син и умре, и Илија тако, на неки начин се спори с Богом: Зашто си узео сина ове удовице? Он је имао такву, да кажемо, смјелост пред Богом да се спори с Њим, да Га наговори, и Бог враћа живот томе дјетету. И кроз то Илији усађује у срце ту љубав према човјеку. Дакле, Он није само онај који обличава, који кажњава, него је и онај који спасава. У томе се пројављује истинита природа и дух Светог Илије, дух Божији који жели само добро човјеку, али најприје вјечно добро. Јер обично се некад нека земаљска, наша добра супротстављају вјечном добру. Дакле, треба увијек имати тај коректив у смислу да нам је циљ прије свега Царство небеско и спасење, а све ово остало је привремено. Нико није против удобнога живота, али не треба старање за тијело претварати у похоте, како каже Свети апостол Павле“, бесједио је Преосвећени Епископ Кирило.
У наставку је подсјетио на друга многа чудеса и догађаје које је учинио и прорекао Свети Илија који је, како је казао, дубоко укоријењен у религиозној традицији свога народа. Није прихватио лажне, туђе богове, јер један је Бог истинити био Аврамов, Исаков и Јаковљев; около су живјели народи који су се клањали другим боговима, дјелима руку својих у суштини.
„Дакле, много је важно укоријењеност у религиозној и историјској традицији свога народа. Не може неко да каже у Црној Гори да је вјеран ако не поштује Светог Василија и Светог Петра Цетињског, је ли? То се зна! И Светог Саву. Дакле, ако није укоријењен дубоко у историји религиозној свога народа, која је опет уграђена у једну ширу слику православних народа, не може такав човјек да се представља као пророк или свештеник у Израиљу, односно у нашем народу у овом случају.“
Појашњавајући моменат када је Илија призвао име Божије, када се спустио огањ с неба и спалио жртву, и воду у рову попио, када је народ схватио да је Илија заиста истинити пророк, Владика је казао да је то исти онај огањ који се спушта на Велику суботу у Јерусалиму, који у почетку не пржи, може се човјек и умивати њим, али касније он поприма карактеристике обичног огња:
„То је та благодат Духа Светога, јер се Илија клањао Богу који ће се касније, у Новом завјету, открити као Света Тројица. Он је и у Старом завјету то наговјештавао, али није била још увијек јасна слика у 9. вијеку прије Христа. Тек појавом Сина Божијега ће се открити још више нама Бог и схватићемо како Он живи у себи и како Он изгледа, и сликаћемо Његове иконе које и данас поштујемо и славимо.“
Након што се Илија разрачунао са свим тим лажним пророцима и побједоносно изашао из тог обрачуна, призвао је кишу, која је пала обилно на Израиљ, после тог догађаја. Али то је само парцијална побједа, јер се овдје ради о једном локалном догађају – жртва Илијина је ипак локални догађај, а тек ће жртва Христова бити глобални догађај, глобална жртва за сваког човјека:
„То је много важно да да схватимо… Илијино ревновање и Илијино касније узношење на небо у огњеној кочији, који није окусио смрт, има значење за његову личност. А домострој спасења Христовога, васкрсење Његово, вазнесење на небо има значење за све личности људске који се спасавају. Дакле, Он нас је све у себи примио и изабрао.“
На крају Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило је казао да је Свети Илија, по многим Светим оцима, зачетник унутрашњег служења, свепреданости Богу:
„Господ кроз разне личности наглашава разне дјелове нашега црквеног живота и узрастања, значи све је важно у Цркви. Али оно треба да буде интегрално, не смијемо се задржати само на обичајима, на том спољњем служењу. То је важно, свето, али морамо ићи даље и то нам показује Илијина борба са лажим боговима. Дакле, није довољно само спољно служење, морамо се трудити да се измјеримо. Мораш да се промијениш, да се избавиш од таме у себи, да одбациш зле мисли, зле жеље – то је борба, то не може без поста, молитве, а нарочито без Светих Божији тајни, без тајне крштења, миропомазања, сједињења са Тијелом и Крвљу Господњом. Ето, то нас учи Свети Илија и Свети Мојсије, они заједно стоје око Христа, и једно и друго и треће је битно и незаменљиво нашем духовном животу, узрастању, том преображају све твари, у том духовном рађању без којег нико неће ући у Царство небеско.“
Након што су освештани славски дарови и преломљен колач, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, заблагодарио је драгом Владици Кирилу на љубави коју показује према овој светој обитељи. Честитајући славу сестрама које се овдје подвизавају, Марти и Марији, казао јер да су оне права духовна чада Светога Илије и пожелио да им Господ подари ту ревност коју су имали до сад, „да је умноже и да још ревносније овој светој обитељи послуже, све у славу Божију, а на спасење њихово и наше“.
Овогодишњи кумови славе су Веселин Вања Драшковић са породицом и породица покојног Николе Никице Ковачевића, а дио славског колача за кумство следеће године, испред групе инжењера из Бара, преузео је Никола Смоловић.
Весна Девић
Фото: Дејан Вукић
