Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, данас, 17. септембра 2026. године, са свештенством и вјерним народом, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у Брскуту, недалеко од Подгорице, поводом храмовне славе ове светиње.
Прије почетка службе Митрополит Јоаникије је замонашио у расу досадашње искушенице Бранку, давши јој име Параскева,Тамару, давши јој име Јакова и Елену, од данас Јефимија. Такође, постригао је за чтеца монаха Мардарија из манастира Доњи Брчели.
На крају Свете службе Божије, преломљен је славски колач и освећено славско жито.
„Сабрали смо се данас, драга браћо и сестре, овдје у овом предивном мјесту у Брскуту, у обновљеноме храму, уочи славе овога светога храма — великога празника Рођења Пресвете Богородице. Знамо ту чудесну повијест о рођењу Пресвете Богородице. Њени свети и праведни родитељи дуго нијесу имали дјеце и достигли су поодмакле године када их је Бог благословио и обрадовао, те су добили Пресвету Богородицу, дјевојчицу која је постала Мајком Спаситеља свијета, Господа нашега Исуса Христа. Као што је рођење Пресвете Богородице било велико обновљење духовно и велика радост, радост неба и земље, али прије свега велика радост за њене блажене родитеље, Свете Јоакима и Ану, тако је обновљење преко ње дошло у овај свијет рођењем Господа Исуса Христа, и спасење роду људскоме“, казао је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије бесједећи по отпусту.
Рођење Пресвете Богородице на неки чудесни начин указује и на Христово рођење. По његовим ријечима њезино рођење јесте било на природни начин, али по посебном дејству и по посебном промислу и благодати Божијој. Њезино рођење је посвједочило ону истину: гдје Бог хоће, ту се побјеђује закон природе, јер су њезини родитељи већ били престарили, нијесу били за рађање, али Бог је тако хтио и благословио да управо од тих престарелих, али светих и праведних родитеља дође у овај свијет Пресвета Дјева Богородица. Тако је, објаснио је Високопреосвећени, настало обновљење цијеломе свијету:
„А ево видимо, драга браћо и сестре, да је и у овоме мјесту настало обновљење велико са обновом овога светога храма. Јер знамо како је то било прије неких десетак-петнаест година, ово село се расељавало, замирало и тонуло у нестајање. Али Бог тако даде, блаженопочивши Митрополит Амфилохије благослови да се при овоме светоме храму оснује манастир. И то је, сигурно, неки посебни Божији благослов ваших предака који су овдје живјели, који су Богу угађали и који су ову светињу подигли — лијепу цркву за то вријеме, лијепу и велику, лијепо урађену. Види се да је нијесу радили само за себе, ни за своје вријеме. Радили су је и подизали за своје потомство и за будућност, за срећу и благослов овоме мјесту. И тако се та њихова далековидост потврдила баш у ово наше вријеме — да преко овога светога храма дође обновљење овоме мјесту. Са обновом храма обнови се и душа овога села и душа народна, свих добротвора, приложника.“
У наставку Архиепископ цетињски је истакао да је најљепши и најблагословенији начин када обнављамо светињу, то што се обнавља и памћење, то највише прија људској души — да се преко светиње обнови памћење и сјећање на велике личности, а одавде је било веома много великих, значајних личности и свештеника, Божијих угодника и мученика:
„Данас овдје, уочи славе овога светога храма, имали смо дивну свечаност — монашење три монахиње и произвођење у први степен свештенства нашега брата, новога монаха Мардарија, сабрата манастира Доњих Брчела. Ако Бог да, убрзо ће постати ђакон, видјећемо, и за јеромонаха ће се припремити, па ће и то бити једнога дана. Сада, честитао бих новој настојатељици манастира у Брскуту, мати Марини, умножење сестринства у овој светој обитељи. Нека нове монахиње, које су данас примиле монашки постриг и узеле свој крст и кренуле за Христом Господом веома одлучно и са великом љубављу, нека их Бог штити и кријепи у све дане живота њиховога, а нека се оне лијепо труде, па ће их и Бог награђивати и укрепљавати у све дане живота њиховога.“
Потом је из досадашњега свога монашкога искуства и из онога што смо наслиједили, упутио једну кратку поуку. И монаси и монахиње и сви хришћани треба да се труде, да се моле Богу, да се боре са својим страстима, манама, да се науче служити Богу и Цркви Божијој и народу Божијем ради спасења свих; да редовно иду у цркву, да посте, да се смиравају, али када осјете прве дарове духовне, када их доживе, да не мисле да је то све.
„Многи се ту преваре, па чим осјете мало утјехе од Бога и благослова Божијега и милости Божије, да их је Бог наградио за њихове трудове, мисле да су тиме достигли савршенство. А то није савршенство, то је само Господ дахнуо мало свога Духа да кренете још одлучније и истрајније и да се спремите за нова искушенија која ће доћи. Јер Господ на путу спасења свих нас, врло често допушта да се поставе и неке препреке, мање или више тешке. Тада се треба одржати, тада треба посвједочити вјеру, тада се треба изнова смирити и изнова наћи духовне силе и снаге, а све оно што сте добили раније као утјеху, то само може да вам послужи да се јуначки и храбро борите. И ова борба траје цио живот“, поручио је Владика.
То је поткријепио причом о једном монаху, коме су говорили да је све испунио и да иде у наручје Господу, пошто је испунио и године живота на земљи, а он је говорио: „Ништа није сигурно. И тек сам почео. Тако се осјећам, да сам још увијек на почетку.”
„А то су знали и наши преци. И то јако добро, али су говорили мало на другачији начин. Кад човјек остари и стекне лијеп углед и све лијепо буде у његовоме животу, буде поштован и од своје породице и од свога племена и народа, па кажу: Ето, ти си све добро урадио и испунио смисао овога живота. — Нека те, ђецо, нека те. Није то још ништа. — Како није ништа? — Никад човјеку није касно да се обрука. Дакле, толико су били опрезни.“
Посебно је нагласио да су тај опрез имали блаженопочивши Владика Атанасије и Митрополит Амфилохије:
„То је чудесан примјер, то су два брата која су орали њиву Господњу, ученици оца Јустина, отишли у наручје Господу, један за другим. Велике личности! Били су различити, али су били једно у Духу Светоме. Владика Атанасије је говорио о тој пажњи: — Пази на себе! Пази на своје мисли, на своје ријечи и на своја дјела! Пази гдје станеш, гдје сједиш, како сједиш! Како устајеш, како се понашаш, какви су ти покрети, какве су ти мисли! Он је о томе говорио. Видите колико је то значило, а ми нисмо схватали шта је он то радио. Е, пазите на себе, дјецо! И не губите никада вјеру у Бога. У добру је лако добро бити, треба се спремити за оне тешке моменте који долазе у животу. А биће их, и они су корисни ради нас и ради нашега спасења.“
На крају свог архипастирског слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је благословио све присутне, наглашавајући да је ово село раније било много запуштено, а да је сада заживјело:
„Нека Господ благослови ову свету обитељ, нека благослови Господ ово предивно село и мјесто. И користим прилику да се захвалим људима који су много учинили за обнову овога мјеста и ове цркве. И овај пут што су правили и све што су овдје радили и што су се окупљали, нека их Бог благослови за њихове трудове и за њихову љубав. Ево сад је и лијеп пут, и обновљена црква, и ово сестринство овдје заживјело. Ове монахиње као пчеле у кошници, вриједне и честите, и Богу служе и дочекују овдје народ, све са Божијим благословом. И нека се Божија милост излије на овај свети храм и на све вас који се овдје окупљате и у ову светињу долазите. Амин, Боже дај, на многа и блага љета!“
Весна Девић
