Саопштење Епархије рашко-призренске Грачаница-Призрен, 17. јули 2026. год.
После дугог периода уздржаности, бројних разговора са међународним представницима и настојања да се постојећи проблеми решавају мирно, непосредно и у духу добре воље, Епархија рашко-призренска осећа пастирску и моралну обавезу да јавно укаже на све тежи положај Српске Православне Цркве и српског народа на Косову и Метохији, који је вишеструко погоршан односом косовских институција према српској заједници. Посебно истичемо кршење права Цркве и њених верника од стране Косовске полиције, која на терену спроводи активности које су усмерене против припадника српског народа и Српске Православне цркве, и која се од стране српског народа не доживљава као институција чији је задатак да штити и помаже све грађане једнако, већ све више као непосредни инструмент притиска са циљем отежавања живота нашег народа и Цркве.
Са дубоким жаљењем морамо да кажемо да односи српске заједнице и наше Цркве са косовским институцијама, а нарочито поверење у Косовску полицију, нису били на овако ниском нивоу у читавом послератном периоду. Ово није закључак заснован на једном издвојеном догађају, већ на дуготрајном низу поступака који се никако не могу правдати као појединачни пропусти и који из дана у дан добијају обележја систематске дискриминације.
Иако редовно избегавамо оштрије оцене, наше је дубоко уверење да ако се оваква ситуација настави без међународне реакције може доћи до потпуног нестанка српског народа са овог простора. И међународни извештаји у последње време указују на погоршање односа са српском заједницом, низак ниво поверења у институције, крајње провокативне и агресивне поступке полиције и мере које отежавају приступ основним јавним услугама и примену заштитних механизама који штите права српске заједнице и Цркве.
Косовска полиција би, по својој природи и прокламованој мултиетничкој улози, требало да буде у служби свих грађана, да штити најугроженије и да доприноси изградњи поверења међу заједницама. Не желимо овде да неправедно окривимо појединце који се труде да свој посао обављају коректно, али рад једне институције се не процењује по изузецима, већ по општем начину поступања и по томе да ли најугроженије заједнице у њој виде заштиту или извор претње. За све већи број Срба, Косовска полиција више не представља мост поверења, већ се доживљава као средство притиска, селективне контроле и систематског застрашивања.
Недавно обележавање Видовдана на Газиместану 28. јуна показало је сву дубину тог неповерења. Укупно је 37 Срба, укључујући и једно малолетно лице, приведено, а 36 их је задржано након мирно завршеног парастоса, иако је и сама полиција саопштила да није било инцидената који су угрозили ток скупа. Јавности нису предочени докази да су приведена лица употребила било какву силу против полицајаца или било ког грађанина. Поступци су, према доступним информацијама, покретани превасходно због певања родољубивих песама и других видова изражавања српског идентитета, који су по уставу и законима дозвољени за све заједнице, па и српску, али се у пракси њихова употреба од стране Срба прогони и кажњава а толерише косовским Албанцима.
Истовремено су се појавила и документована сведочења о понижавајућим контролама, арогантној примени полицијске силе, онемогућавању рада новинара, и што посебно забрињава о тешком и понижавајућем злостављању појединих приведених лица, због чега је поступак покренула и Институција Омбудсмана.
Нажалост, у албанској јавности све злоупотребе полиције су прећутане, а Срби су колективно приказани као нарушитељи мира иако није забележен ниједан једини случај насиља или материјалне штете. Такође је по анализама правних експерата и судски процес против оптужених вођен са много неправилности, без поштовања права окривљених, и са јасним циљем да се приведени што пре и што оштрије казне. На овај начин, послата је порука да не може бити мирне прославе Видовдана за Србе, као што једино за Србе не постоји слобода истицања националних симбола. Међународни извештаји о овим злоупотребама косовске полиције су по нашим сазнањима послани и у Женеву и у Њујорк.
Наша Црква не тражи да било ко буде изнад закона и никада није оправдавала позиве на мржњу, насиље или угрожавање других људи, већ на миран заједнички живот и слободу свих без обзира на етничко порекло. Али закони се морају праведно примењивати, без предрасуда и на основу проверљивих доказа. Песма, молитва, традиционална одећа, национални симбол или мирно изражавање идентитета не могу сами по себи бити третирани као безбедносна претња. Када се према припадницима једне заједнице примењују драстичне мере које се не примењују у упоредивим околностима према другима, онда се више не ради само о јавном реду, већ о питању једнакости пред законом и заштите од дискриминације.
Безбедност се зато не може мерити само одсуством тешких злочина, отмица или отворених масовних напада. Једна заједница није истински безбедна ако њени припадници живе у сталном страху од привођења, претреса, административних казни, забрана уласка, разних облика малтретирања и понижавања или немогућности да користе своје школе, здравствене установе и верске објекте. Постепено отежавање свакодневног живота може бити мање видљиво од отвореног насиља, али његова крајња последица је једнако тешка и води исељавању људи и неповратном нестајању читаве заједнице под континуираним и систематским притисцима.
Посебну забринутост изазива неделотворна примена Закона о специјалним заштитним зонама. Тај закон није политичка препорука, већ обавезујући правни механизам успостављен ради мирног живота и деловања Српске Православне Цркве и заштите њених светиња, првенствено заштите од косовских институција. У последњих нешто више од годину дана забележена су озбиљна нарушавања заштитних зона код Испоснице Светог Петра Коришког, манастира Богородице Хвостанске и заштитне зоне око манастира Грачаница, без примене и поштовања законом прописаних поступака. Одсуство благовремене и одлучне реакције надлежних институција доводи у питање сам смисао закона и подстиче уверење да се права Цркве могу занемарити без икаквих последица. Постоји и више него оправдана бојазан да косовске институције, у одсуству рада заштитних механизама, могу да на силу преузму специјалне заштитне зоне и понашају се управо на начинзбог ког су те зоне и успостављене, да игнорисањем или намерним погрешним тумачењем сопствених закона крше права Цркве и на тај начин јој отежавају опстанак на Косову.
Истовремено, бројни напади, провале, крађе и скрнављења српских православних храмова готово по правилу нису добили делотворан судски и полицијски епилог. Указујемо на опасну праксу Косовске полиције, која се нашла и у међународним извештајима, да нападе против Цркве третира као оштећења имовине или вандализме, како би сакрила размере међуверског и међуетничког насиља које је на Косову и даље присутно и толерисано. Посебно је забрињавајући случај двоструког проваљивања у српску православну цркву Светог Архангела Михаила у Ракитници, где је Епархија у два наврата, у присуству представника ЕУЛЕКС-а, покушавала да пријави први упад, али полиција пријаву није желела да прими и спроведе истрагу. Штавише, у последњем случају када су службеници Епархије пријавили случај провале од стране Николе Џуфке, албанског грађанина који је водио ове провале, полиција је претила службеницима Епархије и чак их испитивала, управо по сумњи за постојање оног дела за које су пријавили провалника. Истовремено, Никола Џуфка слободно шета Косовом и лажно се представља као “архиепископ” канонски и законски непостојеће цркве, јавно се хвалећи провалом у цркву која припада СПЦ и показујући претензије према црквама и манастирима СПЦ. Редовно се промовише у медијима и чак бива приман од стране косовских градоначелника успешно игноришући кривичну пријаву коју је Епархија поднела. Када се починиоци кривичних дела пуштају да раде шта хоће, а полиција и судови не предузимају оно што закон захтева, ствара се опасна атмосфера некажњивости, која делује негативно према најугроженијим заједницама.
Истовремено, десетине Срба се хапсе по Косову и Метохији 27 година након рата на основу најчешће недовољно утврђених чињеница о њиховом наводном учешћу у ратним злочинима иако су 27 година мирно живели и нико није подизао питање њихове одговорности, а начин прикупљања доказа, неограничене вере у сведоке, и вођења судских поступака им не даје никакве гаранције праведног поступка, што је документовано и скорим извештајем ОЕБС-а.
Многи су и заборавили на случај монаха наше Епархије оца Фотија Костовског који је без икаквог образложења полиције пре три године потеран са Косова. Образложење није дато ни представницима ЕУЛЕКС-а и ОЕБС-а, што ствара опасан преседан и показује јасне намере косовске полиције.
Посебно болно сведочанство институционалне самовоље представља положај Храма Христа Спаса у Приштини. Храм и земљишне парцеле на којима се налази уредно су уписани као власништво Српске Православне Цркве и наше власништво никада судски није оспорено. Ипак, полиција је у више наврата без предочене судске одлуке којом би Цркви било ускраћено право приступа спречавала митрополита Теодосија, свештенство и вернике да уђу у храм, очисте га и одслуже литургију. У овом случају полицијска одлука у пракси постаје јача од имовинских права, слободе вероисповести и одсуства било какве судске забране, а полиција, служећи се вербалним претњама, спречава једну верску заједницу да користи сопствени верски објекат.
Епархија је посебно забринута због ситуације око манастира Високи Дечани. Питање градње магистралногпута поред самог манастира, и поред тога што су ЕУ и ОЕБС исти прогласили за незаконит, као и развојних и урбанистичких планова и одсуства пуне примене режима посебне заштитне зоне шаљу јасну поруку манастиру да не може да добије институционалну заштиту. Манастир је у току претходних 27 година четири пута оружано нападан. Епархија у последње време прима и све више сведочења да полиција зауставља, испитује и претреса посетиоце након што напусте непосредно подручје које обезбеђује КФОР, иако су њихове посете биле мирне и искључиво поклоничке. Такво поступање ствара утисак да посета једном хришћанском манастиру сама по себи представља кривицу. Због свега тога, наставак непосредне заштите Високих Дечана од стране КФОР-а остаје више него икада до сада незамењива безбедносна гаранција, а не било каква привилегија. Позиви косовских политичких представника да треба уклонити присуство КФОР-а око манастира у постојећој ситуацији био би огроман фактор јачања нестабилности. Косовска полиција није изградила ни поверење ни капацитет да штити манастир Високи Дечани уместо КФОР-а.
У случају поновне нелегалне градње магистралног пута до чијег покушаја ће сигурно доћи, тешко се може очекивати од Косовске полиције да ту градњу на лицу места заустави као што је то чинио КФОР. На тај начин, обезвредила би се још једна специјална зона а широм света познати средњовековни манастир и Црква довели пред свршен чин до ког се дошло кршењем закона од виталног интереса. Одсуство озбиљних инцидената у новије време није последица побољшања опште ситуације, већ пре свега последица ефикасности и значаја присуства КФОР-а око овог манастира који је са Пећком Патријаршијом, Грачаницом и Богородицом Љевишком на листи угрожене светске културне баштине још од 2005. године.
Додатну забринутост Епархије изазивају и дискриминаторне мере и најаве које могу угрозити рад здравствених, образовних и социјалних установа у српским већинским срединама, као и право запослених и корисника тих установа да остану у својим домовима и наставе нормалан живот. Затварање или онемогућавање рада ових установа које су од кључног значаја за српски народ директно погађа старе и болесне особе, децу, студенте и породице. И извештаји Европске комисије указали су да су некоординисане мере према установама које функционишу у српским срединама ограничиле приступ основним услугама и додатно умањиле поверење локалног становништва. Уз спровођење спорног закона о странцима којим су многи Срби који живе на овом простору или су овде рођени и принуђени на егзодус и проглашавају се аутоматски странцима, ствара се атмосфера у којој се српском народу шаље директна порука да није пожељан и да треба да се исели или потпуно пристане да изгуби свој идентитет, историју и права.
Све ово прати континуирано слабљење права која су Српској Православној Цркви гарантована Анексом V Ахтисаријевог плана и законима који су из њега произашли. Права на управљање, приступ, обнову и заштиту црквене имовине нису привремене повластице које се могу произвољно сужавати или другачије тумачити у зависности од политичких околности. Она представљају правне гаранције без којих нема ни верске слободе, ни заштите културног наслеђа, ни веродостојног мултиетничког поретка.
Штавише, понашање косовских институција, које је кулминирало у свом интензитету у последњих неколико година, у потпуности оправдава не само чврсто спровођење заштитних механизама, већ и хитност решавања статуса СПЦ у складу са споразумима из Брисела, како би се у најмању руку Цркви вратила преко потребна заштита.
Институционални притисак од стране косовских институција прати и забрињавајућа атмосфера у делу косовских медија, у којима се Српска Православна Црква представља као туђ, политички непожељан или историјски нелегитиман чинилац и јавно се негира идентитет српске духовне и културне баштине. Јавни некажњени позиви на рушење или пренамену храмова, оспоравање црквене имовине и представљање свештенства, монаштва и верника као безбедносног проблема додатно подстичу неповерење и стварају друштвену климу прогона и колективне кривице на етничкој основи.
Простор на Интернету је преплављен координисаним радом налога који негирају историјски неупитне чињенице, највулгарније позививају на наношење зла СПЦ и њеним припадницима, као и величањем лица која ураде било шта на штету Цркве или српског народа. Тиме се међу млађим генерацијама убрзано гради анимозитет према свему српском и повећава ризик од насиља.
Нажалост, овакво друштво на Косову је далеко од европских вредности и изградње толерантног и мултикултурногдруштва, иако смо у то били уверавани од стране међународне заједнице када је један број земаља признао Косово. Управо зато, очекујемо и јавне реакције и заштиту од стране исте те међународне заједнице, јер смо на време упозоравали на могућност стварања управо оваквог друштва и система.
Надамо се и молимо се да међународна заједница не допусти овакав исход и да се њене реакције неће завршити на вербалним нотама без јавне реакције, већ ће покренути и конкретне механизме како би показала какво је друштво прихватљиво у Европи двадесет и првог века. Однос косовских институција према Србима представља озбиљан фактор нестабилности и охрабрења за сличне моделе понашања на другим просторима и зато ови проблеми имају ширу регионалну димензију.
Епархија рашко-призренска годинама је настојала да ничим не доприноси запаљивој реторици и залаже се за права свих грађана. Све проблеме смо износили одговорно, у непосредним разговорима са међународним представницима и, када је било могуће, са косовским институцијама. Наша уздржаност, међутим, не сме бити погрешно протумачена као индиферентно прихватање постојећег стања у коме смо сведоци систематске ерозије наших права. Када се проблеми понављају, када договори не доносе промену на терену и када после сваког упозорења следе нови и интензивнији притисци, Црква има дужност да подигне свој глас.
Стварност на терену је у дубоком раскораку са званичном сликом о безбедном и равноправном животу свих заједница. Косово се у институционалном и јавном животу све више обликује без стварног учешћа и поверења српске заједнице, као етнички албанско друштво, супротно прокламованом мултиетничком карактеру његовог правног поретка. Не може се говорити о успешном друштву ако једна заједница живи под континуираним притиском и под наметнутом колективном кривицом без могућности да реално добије заштиту од институција.
Зато позивамо косовске институције да обезбеде пуну и једнаку примену закона, делотворну истрагу свих напада на цркве и српске средине, несметан приступ Цркве њеној имовини, поштовање специјалних заштитних зона и независну контролу поступања Косовске полиције у случајевима у којима постоје документовани наводи о прекорачењу овлашћења, понижавању или етнички селективном поступању. Полиција мора да штити закон, али и да својим поступањем покаже да закон важи једнако за све.
Истовремено позивамо међународну заједницу да не смањује своје дипломатско и безбедносно присуство и ангажовање у тренутку када је међуетничко поверење на најнижем нивоу, а механизми институционалне заштите без икаквог ефекта.
Присуство КФОР-а, укључујући непосредну заштиту манастира Високи Дечани, као и његово видљиво безбедносно и цивилно-војно деловање у осетљивим и изолованим српским срединама, остаје од суштинске важности. Укидање или смањење постојећег режима међународне заштите које се најављује може да буде огроман фактор јачања даље нестабилности и охрабрење екстремним круговима да наставе са притисцима на српски народ и Цркву.
Смањење или укидањемеђународног присуства у оваквим околностима не би било доказ нормализације, већ повећање ризика да Косово и Метохија поново постану извор озбиљне нестабилности у целом региону, и да се скоро немогућим учини и процес нормализације између Београда и Приштине, који се додатно успорава сваким актом притиска на српски народод стране косовских институција.
Српска Православна Црква остаје еванђелски опредељена за мир, дијалог, владавину права и достојанство сваког човека без обзира на етничко или верско порекло, али истиче да мир не може почивати на страху једне заједнице, на селективној примени закона и дискриминацији, нити се стабилност у региону може градити систематским игнорисањем проблема једне заједнице која је већ 27 година изложена бојним актима насиља, прогона и притисака.
Владавина закона мора да служи правди и животу, а не да постане изговор косовским институцијама да наставе са понашањем које директно води нестанку српског народа и онемогућавању живота Српској православној цркви која са својим верницима овде вековима живи.
Грачаница – Призрен, 17. јули 2026. год.
