Манастир Успења Пресвете Богородице на Дајбабској гори поред Подгорице, свечано је литургијски прославио празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла-Петровдан.
Светом литургијом началствовао је протосинђел Владимир (Палибрк) Кадић, настојатељ манастира.
Након читања Јеванђелског одјељка, јеромонах Владимир се вјерницима обратио пастирском бесједом.
Говорећи о двојици апостола које прослављамо као првоврховне и који су стубови на којима почива здање Христове Цркве, отац Владимир је истакао Господње ријечи: Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су путеви ваши путеви моји, појашњавајући да Господ не поступа попут нас људи, који своје најближе сараднике бирамо по оданости и способностима, већ напритив. Господ не гледа шта је човјек био, нити шта ће у својој слабости учинити, него бира по срцу, гледајући на то шта човјек може постати када га се дотакне благодат Божија и када га препороди покајање.
„Петар га се одрекао три пута и три пута га је васкрсли Исус упитао: Симоне, љубиш ли ме. Не пита га: Зашто си ме издао, како си могао, гдје ти је била она храброст којом си се хвалио. Пита га само за једно. За љубав, јер на љубави, а не на људској непогрешивости, Господ зида своју Цркву.
Погледајте, браћо, савршену љубав ове двојице. Петар, ожалошћен што га Господ по трећи пут пита, одговара ријечима у којима је сажета сва његова душа: Господе, Ти све знаш. Знаш да те ја љубим. Знаш и за мој пад и за моје горке сузе и за моју немоћ, али знаш и то да те ја љубим. А Павле, некадашњи гонитељ, пише ријечи од којих јаче о љубави према Христу никада ниједан човјек није написао. Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба или гоњење или глад или опасност или мач, јер сам увјерен да нас ни смрт ни живот неће моћи раставити од љубави Божије која је у Христу Исусу, Господу нашем. И још: Не живим више ја, него живи у мени Христос, јер је мени живот Христос, а смрт је добитак.
Ово нијесу ријечи учења, ово су ријечи љубави која је прошла кроз огањ. Али, да би се дошло до такве љубави, морало се у обојици нешто сломити. Морао се сломити човјек као мјера свих ствари. Морао се сломити антропоцентризам. Оно древно уздање у себе, у своју снагу, у свој разум, у своју правду. Погледајте Петра у ноћи Тајне вечере : Ако се и сви саблазне о Тебе, ја се нећу никад саблазнити. Ако бих морао и умријети с Тобом, нећу те се одрећи. Ја, нећу, макар сви други, ја не! То је говорила Петрова самоувјереност. Његова увјереност у сопствену снагу. А још исте ноћи, прије него је пијетао запјевао, та се снага распала пред питањем једне слушкиње. И Петар, изишавши напоље, плакаше горко. У тим горким сузама, умро је стари Петар, Петар који се уздао у себе, а родио се Петар који се узда у Христа. Зато васкрсли Христос не обнавља Петра у апостолству, питањем о снази, него питањем о љубави.
Исти слом, још силнији, догодио се на путу за Дамаск. Савле је био човјек савршено сигуран у себе, у своје знање, ревност, религију, у своју праведност по закону. По правди законској бијаше беспрјекоран. Сва та грађевина људске сигурности, срушила се у једном трену. У свјетлости која га је оборила на земљу и у питању: Савле, Савле, зашто ме гониш. Ослијепио је онај који је мислио да најбоље види. Три дана није гледао да би прогледао заувијек. До краја живота Павле ће носити то сазнање као највеће богатство.
Човјек је јак тек када је људски слаб. Молио је Господа да од њега удаљи жалац у тијелу и добио је одговор који је постао закон духовнога живота: Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује. Зато Павле закључује ријечима које свијет никад неће разумјети, а Црква их живи: Када сам слаб онда сам силан.
Ето браћо и сестре, зашто их Црква слави заједно и назива првоврховнима. Не зато што нијесу падали, него зато што су из пада устали покајањем и љубављу. Не зато што су били јаки, него зато што су своју снагу предали Христу и примили Његову снагу. Петар нас учи да ниједан пад није коначан, док у срцу гори љубав и док теку сузе покајања. Павле нас учи да Господ и од непријатеља својих може да учини најревносније слуге и да се права снага не налази у нама него у благодати Божијој која се у немоћи показује.
Данашњи празник поручује: Не уздај се у себе, него у живога Бога. Дозволи Господу да сломи твоју самодовољност, па макар то бољело као Петрове сузе и као Павлово сљепило, јер тек на рушевинама нашега ега, нашег ја, Христос зида оно што не пада.
Молитвама светих славних и свехвалних првоврховних апостола Петра и Павла, Господе Исусе Христе, Боже наш, помози нам да стојимо с Тобом и да те љубимо савршено и помилуј и спаси нас. Амин“- закључио је протосинђел Владимир (Палибрк) Кадић, настојатељ манастира Успења Пресвете Богородице на Дајбабској гори.
Приредила: Лана Остојић
