Празник Светих апостола Петра и Павла-Петровдан, литургијски је прослављен у недјељу, 12. јула, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици.
Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Игор Балабан, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ: Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
У празничној радости, вјерни народ сабрао се око трпезе Господње, прослављајући двојицу великих Христових апостола, различитих по свом животном путу и карактеру, али сједињених истом вјером, истом љубављу према Господу и истом спремношћу да живот положе за проповијед Јеванђеља.
Након прочитаних зачала из светог Апостола и Јеванђеља, сабранима се пастирском бесједом обратио началствујући свештенослужитељ Игор Балабан, који је своје слово започео Христовим питањем упућеним ученицима: „А шта ви велите ко сам ја?“
Подсјетивши на одговор Симона Петра: „Ти си Христос, Син Бога живога“, отац Игор је истакао да управо у том исповиједању лежи темељ хришћанске вјере и почетак истинског живота у Христу:
«Ти си Христос, Син Бога живога – најкраће је, најпрецизније и најспасоносније исповиједање хришћанске вјере. Онда када признамо да је Христос Син Бога живога, када то прихватимо у своме срцу и исповиједамо својим умом и ријечима, добијамо велико хришћанско звање. Али, као и са сваким великим звањем, преузимамо и велику одговорност.“
«Исповиједање вјере», поучава отац Игор, «не може остати само на ријечима, нити се хришћански живот може свести на спољашњу побожност – на форму. Жива, истинска вјера у Христа подразумијева одговорност за сопствени живот, дјела и однос према ближњима. Она захтијева да човјек својим поступцима потврди оно што устима исповиједа.
Преузимамо одговорност за себе, за своја дјела и за своје ближње. Преузимамо одговорност да живимо по ономе што исповиједамо, да не будемо лицемјери и да не будемо као они које је Господ назвао окреченим гробовима. Можемо најљепшим ријечима исповиједати Господа, можемо себе украсити спољашњом побожношћу, али ако смо унутра као гробови, онда се зна шта је у њима – трулеж.“
Упозорење Господње о „окреченим гробовима“, нагласио је отац Игор, снажно позива сваког хришћанина на преиспитивање. Ни љепота ријечи, ни спољашњи изглед побожности не могу замијенити метаноју, преумљење, покајање и дјелатну жртвену љубав.
„Све што чинимо и све што исповиједамо морамо потврдити својим чињењем“, казао је отац Игор, додајући да је почетак тог пута управо Петрово исповиједање Христа као Сина Бога живога.
Говорећи о начину на који човјек долази до вјере, протојереј-ставрофор Игор Балабан указао је на Христове ријечи упућене Петру: „Блажен си, Симоне, сине Јонин, јер тијело и крв не открише ти то, него Отац Мој који је на небесима.“
Истинска вјера, према његовим ријечима, није искључиво плод људског знања, способности или убјеђивања, већ дар Божје благодати:
Бог од човјека не захтијева оно што превазилази његове снаге, већ отвореност срца, добру вољу и спремност да направи макар први корак. Подсјетивши на јеванђелске ријечи: „Куцајте и отвориће вам се“, отац Игор је казао: „Господ не тражи чак ни да сами отворимо врата, него само да закуцамо. Он ће их отворити, Он ће нас увести, Он ће нас угостити и коначно нам дати стан у великој кући Својој, у царству Божјем.“
Осврћући се на живот Светог апостола Павла, некадашњег гонитеља хришћана који је постао један од највећих благовјесника и проповједника Јеванђеља и васкрслог Христа, отац Игор је истакао да његово преображење није било плод његових моћи и способности, већ чудесног дејства Божје благодати.
Господ је Савла на путу за Дамаск преобразио у Павла, апостола, показујући да не постоји човјек нити душа којој Бог не може приступити и коју не може обновити уколико Му она отвори своје срце.
„На чудесан начин Господ приступа свакој души коју је створио. Само да отворимо срце за Њега, и Он ће ући и настанити се у нама. Тада ће бити онако како апостол Павле каже на другом мјесту: Не живим више ја, него живи Христос у мени. А почетак те мудрости јесте да кажемо: Ти си Христос, Син Бога живога.“
Међутим, пут за Христом није пут без искушења, болести, слабости и борбе. Подсјетивши на Павлове ријечи да му је дат „жалац у тијелу“ како се не би погордио због обиља благодатних дарова, отац Игор је казао да сваки човјек у свом животу носи неки видљиви или невидљиви жалац.
То може бити тјелесна болест, духовно искушење, гријех или страст којој се тешко одолијева. Оно што један човјек савладава лакше, другоме може представљати дуготрајну и тешку борбу. Свако носи свој крст, али нико у тој борби није остављен без Божје помоћи.
На крају бесједе протојереј-ставрофор Игор Балабан позвао је вјерне да, упркос свим слабостима, искушењима и падовима, увијек изнова, искреног срца, чистога ума и са добром намјером, исповиједају да је Исус Христос Син Бога живога.
Управо таква вјера, потврђена животом, покајањем, смирењем и љубављу, чини човјека истинским Христовим учеником и припрема га за сусрет са Господом:
„Битно је да се увијек изнова враћамо овом Петровом исповиједању и да говоримо искренога срца, чистога ума и са добром намјером: ‘Ти си Христос, Син Бога живога.’ Тада ће нас Господ, када поново дође у посљедњи дан са Својим анђелима и арханђелима, препознати као Своје вјерне синове и кћери и примити нас у Царство Своје, Царство Оца и Сина и Светога Духа.“
Текст, фото & видео: Борис Мусић
