У манастиру Успења Пресвете Богородице у Дајбабама, у четврту недељу послије Васкрса, Свету литургију служио је настојатељ манастира, протосинђел Владимир (Палибрк).
Тумачећи Јеванђеље О раслабљеном, на почетку је истакао да оно говори о милосрђу Божијем, да је Бог морао бити тај добри човјек, кад у свијету доброте није било.
Подсјетио је и на ријечи Светог Јована Богослова: Ко каже да љуби Бога, а мрзи брата свога, тај је лажа, јер ко љуби Бога, Бог је једно с њим.
Отац Владимир је потом појаснио персонификацију лажне религије, под плаштом поштовања правила, какву срећемо код фарисеја.
„Ми видимо причу о човјеку који је у многољудном граду, а нема човјека. Овај човјек је 38 година био присутан у Јерусалиму. Сви су знали његову муку и бол и патњу и једном када је анђео Божији силазио и узбуркавао ту воду, она би постајала цјелебна, исцјелитељска, али није било човјека да подигне њега који је лежао непокретан, да би га спустио у ту воду. Није било доброг човјека, јер су сви били заузети својим послом, својим дјелима, својом бригом, својом побожношћу, својим Богом. Видимо на крају да га Христос исцјељује. Видимо ту страшну персонификацију лажне религије која се крије иза тобожње бриге о чувању суботе.
Фарисеји не виде чудо. Овај човјек био је болестан 38 година. Хендикепиран. И они, умјесто да виде чудо, да се обрадују и упитају ко је то учинио, да се радују брату који је постао здрав, они кажу не можеш носити свој одар, јер је данас субота. Пазите, њима је важније неко правило од живога човјека. Како је то страшно, драга браћо и сестре. Како је страшно кад нестане доброте на земљи, а појави се лажна брига о правилима побожности.
И можемо сада да се запитамо како су ти фарисеји учили, изучавали Свето Писмо, молили се Богу, а имали хладно срце. То је зато, драга браћо и сестре, што су они само хладним разумом размишљали. Хранили су се правилима, која су извлачили из религије; правилима којима би владали над људима, а остали среброљубиви, како њима добро да буде и нема везе што други, ближњи пати“- бесједио је отац Владимир.
Настојатељ манастира Дајбабе је с тим у вези, упутио вјернике и на дјело „Етика преображеног ероса“ Бориса Вишеславцева, филозофа из 20. вијека који је рекао да „западна цивилизација болује од склерозе срца“.
Поучио је Јеванђеље о раслабљеном говори о нестанку доброте и о томе како је Христос поступио и као човјек и као Бог. Христос је тај човјек кога је раслабљени толико чекао и као Бог га, ријечју исцијелио.
„Зато драга браћо и сестре, дајте да срцем примимо Бога у себе. Да сиђе Бог у срца наша и ако будемо имали Бога у срцу нашем, онда ћемо љубити све људе. Правила ћемо се држати колико је то неопходно, али нам она неће бити на првом мјесту, него Бог, а када љубимо Бога не можемо да не љубимо и ближњега. Када видимо код себе завист према успјеху ближњега, значи да није довољно Бог у срцу нашем укоријењен, да му нисмо довољно оставили мјеста због наших страсти.
Да се радујемо са онима који се радују, да тугујемо са онима који тугују. То је хришћанство- религија апсолутне љубави према Богу и ближњима“- закључио је протосинђел Владимир (Палибрк), настојатељ манастира Дајбабе.
Лана Остојић
.
