У свету у коме све иде све брже, човек више готово да не стиже да стане – ни да помисли шта га уопште гура напред. Журба је постала природно стање, а тишина нешто што се избегава као непријатност. Али иза те непрестане брзине крије се дубља драма: живот који се троши, а да не оставља плод који остаје. У том вртлогу, једно питање се све јаче намеће – да ли човек заиста живи, или само жури кроз сопствени живот?
У свету у коме све иде све брже, човек више готово да не стиже да стане – ни да помисли шта га уопште гура напред. Журба је постала природно стање, а тишина нешто што се избегава као непријатност. Али иза те непрестане брзине крије се дубља драма: живот који се троши, а да не оставља плод који остаје. У том вртлогу, једно питање се све јаче намеће – да ли човек заиста живи, или само жури кроз сопствени живот?
Између журбе и вечности
Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али та је журба сујетна и бесплодна. Човек својом енергијом помера планине, подиже и руши читаве градове у трену. Али, ако се загледамо у ту његову енергију и њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро – бескорисно је. Чак је и уништавање зла узалудно ако то рушење није пројава добра и ако не доноси његове плодове.
Живот људи у свету постао је претерано ужурбан и постаје све бржи; сви беже, сви се боје да негде не закасне, да некога не затекну, да нешто не пропусте или да нешто забораве да учине. Машине јуре по ваздуху, води и земљи, али не доносе срећу човечанству. Напротив, оне руше и оно мало среће што је још преостало на земљи.
Корени светског вртлога
У свет је ушла ђаволска ужурбаност. Тајну те журбе открива нам Реч Божија у 12. глави Апокалипсе: „И чух снажан глас на небу како говори: Сад наста спасење и сила и царство Бога нашега, и власт Христа Његовог, јер је збачен тужитељ наше браће који их оптуживаше пред нашим Богом дан и ноћ. И они га победише Јагњетовом крвљу и речју свога сведочанства, и не заволеше свој живот све до смрти. Зато се веселите небеса и ви који боравите на њима. Тешко земљи и мору, јер ђаво сиђе вама с великим гневом, знајући да има мало времена.“ (Откр. 12, 10–12)
Чујте: ђаво је сишао на земљу са великим гневом, знајући да има мало времена. Отуда долази то незадрживо, све брже ковитлање ствари, па чак и појмова у овом светском вртлогу. Отуда свеопшта ужурбаност – и у техници и у животу – тај необуздани бег људи и народа. Царству сатане ће брзо доћи крај. То је узрок радости за небо и за оне који живе небеским животом. Осуђено на пропаст и осећајући своју погибао, зло бесни по свету, узнемирава човечанство, надима се до крајњих граница и приморава људе који на своје чело и срце нису ставили крсни печат Јагњета Божијег да незаустављиво хрле напред и убрзавају свој живот.
Зло зна да само у таквом бесмисленом вртлогу може рачунати на то да својој пропасти присаједини још неки део човечанства. Овако занемели људи, ношени тамо-амо, неспособни су да размишљају о вечним истинама за које је неопходан макар тренутак божанског ћутања и свете тишине.
Човек као роб сопствених грађевина
Техника већ одавно убрзава кретање људи и њихово стицање земаљских добара. Чинило би се да би због тога требало да остане више времена за духовни живот. Међутим, није тако. Живот је души постао тежи и напорнији. Материјалност света брзо притиска и упија човекову душу. И душа гине. Нема више времена ни за шта узвишено. Све се окреће, све се врти и убрзава. Каква ужасна обмана која снажно држи људе у својој власти! Уместо духовног усмерења, светом већ влада психоза телесне брзине и материјалних успеха. Ствара се илузија послова, јер је човек призван на делање и не може бити миран без рада.
Али телесна дела не умирују човека, јер не влада човек њима, већ она њиме. Човек је постао роб телесних дела. Он гради на песку, а оно што је на песку изграђено – бива разрушено. Од људског дома на земљи на крају остаје само гомила прашине. Уместо гордих грађевина остаје песак, из ког човек поново покушава да изгради свој свет, док се песак осипа под његовим рукама. Несрећни човече! Сви су оковани у ланце ситних обавеза које ништа не доприносе души, а које треба што пре завршити само да би се започели други, исто тако ништавни послови.
Где се скрива твоја душа?
Где наћи времена за добро? Чак се нема времена ни мислити о томе. Све је у животу попуњено. Добро стоји као странац за кога нема места ни у канцеларијама, ни у установама, ни на улици, ни у дому, а поготову не на местима за разоноду. Добро нема где главу да приклони. Како пожурити да га чинимо када га не можемо ни пет минута примити у своју мисао или жељу? И како то да добро ово не схвата, него и даље куца на врата савести и мучи је? Послови, бриге, „неодложност“ свега урађеног… Несрећни човече! Где је твоје добро, где је твој лик? Где се ти скриваш иза точкова и зупчаника живота?
Пожури да чиниш добро док си још у телу. „Ходајте док имате светлост, да вас тама не обузме.“ (уп. Јн 12, 35) Доћи ће ноћ када више нећеш моћи да чиниш добро, чак и ако будеш желео. Ако на земљи, овом предворју раја и пакла, ниси желео да чиниш добро, тешко да ћеш то пожелети када се нађеш усред ноћи, изван овог постојања, избачен из сујете која ти је развејала душу. Ради тога пожури! Почни најпре да мислиш о добру, а потом га чини. Време истиче. Ово је вечност у пролазном. Учини то док још није касно, јер ће бити страшно са празним рукама отићи на онај свет и наћи се пред Судом Творца.
Ко не пожури да чини добро, тај га неће ни учинити. Добро захтева жар. Млакима ђаво не допушта да делују; он им веже руке пре него што уопште помисле на добро. У нашем свету добар може бити само онај ко је „муњевито“ добар. Та муњевитост је израз духовне силе и истинска људскост! Зато, ужурбаности сујете супротставимо пламеност ка добру.
Прва наша пламеност нека буде журба да се покајемо након греха.
Друга – да одмах опростимо брату који нас је повредио.
Трећа – брз одзив на сваку молбу која је корисна ближњем.
Четврта – спремност да помогнемо човеку у невољи, макар и малим делом.
Пета – умеће да брзо приметимо шта коме треба и да не останемо равнодушни.
Шеста – чврста решеност да се сваком злу супротставимо добром, а лажи истином.
И седма – способност да се срце тренутно узнесе Богу, благодарећи Му за све.
Ово је време у коме се све убрзава, али човек не сме да изгуби унутрашњи правац. Јер није страшно што човек живи брзо – страшно је ако живи празно.
А најстрашније је када се цео живот претвори у журбу, а да у њему није било ни једног истинског тренутка љубави.
Архиепископ Јован (Шаховској)
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова
Извор: azbyka.ru
Фото: Пријатељ Божији:
