Мир вам: Исидора Лукић
Једног тмурног, кишовитог дана, пробудила сам се са неким чудним осјећајем. Устала сам из кревета и кренула да пожелим родитељима добро јутро.
Међутим, у дневној соби није било никога, што је било чудно јер су моји родитељи сваког дана ту пили своју јутарњу кафу. Помислила сам да су се тога јутра успавали те сам отишла до њихове собе. Када сам провирила корз мало одшкринута врата, видјела сам маму са главом заривеном у јастук. Уплашено сам је упитала да ли је добро и шта јој се десило. Умјесто одговора чула сам само њен тихи јецај. Будући да тата није био у кући схватила сам да се између њих десила нека свађа. Пошто никада раније нисам видјела да се свађају, помислила сам да је то нешто пролазно и одлучила да ништа не говорим. Спремила сам се и отишла у школу.
Киша је јако падала. Вода се сливала низ улице и правила мутне поточиће на крајевима коловоза. Све је било тмурно и невесело. Мислила сам да ћу, кад стигнем у школу, мало се развеселити са другарима. Отварајући врата своје учионице, очекивала сам уобичајени жамор и галаму. Међутим, овога пута била је тишина. Била сам јако зачуђена, сви су ме посматрали непријатним погледима и са пријекором. Наставница ме није ни погледала, само је ћутке исписивала лекцију на табли. Читав час нико није проговорио ни једну једину ријеч. Када се зачуло звоно за крај првог часа, изашли смо у ходник али умјесто уобичајених разговора, шала и договора, владала је тишина и свако је био сам. Никако нисам себи могла да објасним овакво стање. Исто се поновило и након преосталих часова. Када се завршила настава, сви смо у тишини кренули у школско двориште. Међу свим озбиљним и строгим лицима, угледала сам и лице своје најбоље другарице Ане. Потрчала сам ка њој, желећи да је загрлим. Али она ме само строго погледала и одгурнула од себе тако да сам пала на земљу. Нико није ни обратио пажњу на то што се десило, сви су ме заобилазили и прескакали. Устала сам са земље и бризнула у плач. На путу кући сјела сам на једну клупу под крошњом старе липе. Одједном је долетјела нека необична птица. Била је јако занимљива, такву никада раније нисам видјела. Залепршала је једним крилом и позвала ме да је пратим. Трчала сам за њом, напрежући се свом снагом да је не изгубим. Била сам сва мокра, а сузе су ми се стапале са капима кише на лицу. Птица ме одвела нигдје друго него у манастир. Ушла сам кроз врата манастирске цркве, пришла икони Васкрсења Господњег, поклонила се и цјеливала је. Одједном је настала потпуна тама. Као да је неко погасио сва свјетла на свијету. Али негдје горе изнад мене угледала сам мали трачак свјетлости који је постајао све већи и блиставији. Зачули су се звуци труба али не обични, већ као да су имали неку магију у себи. Трубе су свирале Божанску пјесму. Испред мене се нашло безброј анђела, неки су били са златним, неки са сребрним крилима. Око мене се отворила велика пољана са шареним цвијећем, а у даљини је стајао огроман дворац и изнад њега дуга. Испред мене су били моји родитељи, па сам им одмах потрчала у загрљај. Са свих страна су ме дозивали моји школски другари, међу којима је најгласнија и најрадоснија била моја другарица Ана. Радовала сам се као никада то тада. Опет сам подигла поглед у висину и угледала јарку свјетлост. Нисам јасно могла да распознам шта је била та свјетлост, али сам чула глас, и једну једину реченицу која је загрмјела попут муње: МИР ВАМ!
И пробудила сам се. То је био необичан и незабораван сан. Сан који сви, иако то понекад и не знамо, сањамо и чекамо његово остварење. Због тог сна смо се родили, живимо и постојимо. И тај сан ће постати јава, јасна као дан. То ће бити дан побједе над мржњом, тамом и злобом. Потребно је само да га стпрљиво чекамо, а до тада само да памтимо и чувамо једно: МИР ВАМ!
Исидора Лукић је ученица школе вјеронауке при Храму Свете Тројице у Будви
Рад је награђен на Васкршњем литерарном конкурсу Катихетског одбора МЦП
