Ова света икона Пресвете Богородице бијаше породична драгоцјеност Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог вијека. Тада се цјелокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује вјерске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог савјетника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увијек свјетовњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
Управо у то вријеме, дакле почетком VIII вијека, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увијек свјетовњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавијестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дјела написаног руком Светог Јована; затим је свом повјеренику калиграфу издао заповијест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завјереник против Валидовог калифата.
Примивши и прочитавши посланице, калиф повјерова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсијече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за примјер свима, објеси на главном тргу Дамаска. Заповијест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, Свети Јован је замолио да му се да одсјечена рука, пошто је већ извршена калифова заповијест. Држећи лијевом руком одсјечену десницу и спајајући је са тијелом, он се мољаше клечећи цијелу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцијели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу гдје говори му да је исцјељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом мјесту. Једино на оном мјесту гдје је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој лијевој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсјеченој, у знак сјећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцјељени хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцјељених дијелова људског тијела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је Свети Јован додао трећу, сребрну руку.
Послије овог чудесног исцјелења, Свети Јован одлучује да напусти свијет и да се замонаши. Видевши га исцјељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из свијета.
Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI вијек), дао заповијест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповиједио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је прије своје смрти оставио завјештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”.
Послије пет вијекова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, Свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог мјеста.
Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увијек и двоумећи се да ли да испуне завјештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах Светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У двије келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”.
Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап Светог Саве Освећеног, прелијепо дјело умјетничке вриједности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију Светог Саве Освећеног, гдје је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио Свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цио свијет и да за дан и ноћ прочитају цио Псалтир, а у току једне седмице цјелокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово мјесто, што је јединствен случај у цијелом Православљу.
Богородичину икону „Тројеручицу” Свети Сава је донио са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. Послије тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347, дакле 100 и више година послије престављања Светог Саве (1235). Тада као посјетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посјете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију.
До краја XIV вијека икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком петнаестог вијека постаје мета напада турских освајача. Обавијештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину и журно постарали да спасу најврједније драгоцјености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово цијелу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповијести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видјевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту гдје је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко мјесто у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог мјеста у знак сјећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње мјесто у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком петнаестог вијека.
Много касније, вјероватно крајем петнаестог вијека, у манастиру се десио сљедећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтијевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица рјешава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, сљедећег дана, на јутрењу опет видјеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дјела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше послије вечерње, увјеривши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно увјерили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да помјерају икону са њеног игуманског мјеста. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није помјерио са њеног мјеста. Она се налази стално на игуманском трону, на мјесту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира прије него што почну своје служење.
Тако је, дакле, Пресвета Богородица „Тројеручица” прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова „икона Заштитница”. Сви монаси који се налазе под њеним „игуманством” прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утјешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.
Икона „Тројеручице” је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцјених других каменова, као и друге вриједне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживјели чудо од Богородице. Размјере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице „Тројеручице”
Чуда од иконе Пресвете Богородице „Тројеручице”:
Прво, свакако, чудо Пресвете „Тројеручице” је, као што је познато, исцјељење руке Светог Јована Дамаскина. Од тога чуда долази и њен назив „Тројеручица”.
Међутим од времена Светог Јована (VIII вијек) до данашњих дана икона „Тројеручица” чудодејствује на разне начине, колико у самом Манастиру Хиландару, толико и изван њега, по свим православним крајевима. Исцјељења многих болести и тјелесних недуга, одагнање нечистих духова и многа чудесна дејства дугујемо икони „Тројеручици”. Драгоцјено камење и други украсни предмети који се налазе на икони свједоче о племенитој захвалности вјерника због спасоносних дејстава Пресвете Богородице у њиховом животу. Ради освједочења унапријед речено, изнијећемо нека од многих чуда „Тројеручице”, свакако она која су нам временски ближа-1905. године, када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповједништво високих официра руске војске тражи од Манастира Хиландара да им се пошаље „Тројеручица” на бојно поље као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца манастира је донио одлуку да се не пошаље „Тројеручица”, већ једна вјерна копија, мањих размјера од оригинала. Десно и лијево на икони били су насликани свети ктитори Манастира Хиландара, преподобни Симеон и Свети Сава. Копија иконе „Тројеручице” је послана и заиста, силом Богородице, Руси су однијели много побједа против Јапанаца. На крају склопљен је мир између два царства. Копија иконе је поново дошла у манастир, гдје се и до данас налази, на десној страни саборног храма, насупрот иконе „Тројеручице”.
Блаженопочивши монах Филип из Манастира Есфигмена био је непосредни свједок једног чуда. Он је причао да је 1945. јак пожар великих размјера захватио шуму Манастира Хиландара. Доспјевши до јужног зида манастира, он је пријетио да га запали. По избијању опасности, блаженопочиваши старац Данил, проигуман манастира, налаже да се учини литија са „Тројеручицом”. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу за Манастир Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио. Све до данас је на јужној страни манастира остало корјење дрвећа нагорјелог од оног пожара.
Исти монах је опет казивао да је у вријеме грађанског рата група побуњеника напала на манастир, хотећи да опљачка храну и друге материјалне потрепштине, колико год су могли да натоваре на манастирске мазге. Почели су да товаре све што су нашли у складишту. Одједном су угледали једну величанствену жену како обилази манастир и улази у саборну цркву манастира. Знатижељни вођа побуњеника, заједно са другим својим људима, уђе у Цркву. Они потражише ону жену и не нађоше је, иако су пажљиво претражили готово целу Цркву. Тада су се погледи њихови управили према „Тројеручици” и свим драгоцјеностима на икони. Вођа је хтио све да их насилно покида са иконе. Само што је покушао да их узме, ухватио га је велики страх и он се сав стресао. Његови другови су покушали да га поврате, али узалуд. Успио је само да изговори: „Бјежимо брзо, бјежимо брзо”. И будући да су отишли у страху, нису ништа покрали из манастира. Тако се поново показало чудотворно дејство Заштитнице манастира, Богородице „Тројеручице”.
Једно од посљедњих чуда десило се 1992. године. у Србији, у Крагујевцу. У једној фотографској радњи избио је јак пожар због кратког споја на електро инсталацијама. Власник радње (Небојша Николић) имао је један календар из Манастира Хиландара са иконом „Тројеручице” на првој страни, као и две мале иконе (Светог апостола Луке и Светог Николе). Икону „Тројеручицу” је добио као благослов од свог пријатеља Горана, поклоника Манастира Хиландара. Календар је стајао на зиду радње и двије мале иконице на двјема главним машинама које су иначе најважније у послу (на машини за развијање филма била је икона Светог апостола Луке, а на машини за развијање слика слика Светог Николе). Чудесно и необично је да је по избијању пожара све у радњи изгорило, док су календар са иконом „Тројеручице” и оне двије машине (које су иначе од пластике), на којима су се налазиле две мале иконице (Светог Николе и Светог апостола Луке, који је крсна слава фотографа у граду), остали потпуно неоштећени. У знак благодарности и захвалности према Богородици, власник радње је послао сачувани календар у Хиландар. Он подсјећа и увјерава о чуду које је учинила „Тројеручица”.
Ипак, највеће чудо „Тројеручица” чини у душама вјерних поклоника. Њен величанствени, девствени лик, пун умиљења и озбиљности, потреса срца побожних поклоника, утискује се тајанствено у целомудрену душу и води је духовном обновљењу. Кроз присуство своје свете иконе, Пресвета Богородица, као многосажаљива Мајка, остварује највеће чудо – спасење у Христу своје дјеце. Њу као штедрољубиву Мајку Божију треба синовски да молимо да ублажи бол, невољу и патњу свих, а посебно православних Срба, духовних потомака преподобног Симеона и Светог Саве, свих оних који сузама и крвљу много пута до сада плаћају своје истрајавање у православној вјери.
На крају, сјетимо се и ријечи једне химне Богородици: „Сви јој се поклањамо, молећи се: Не заборави сродничку припадност, Госпођо, свих вјерних који поштују свети образ Твоје иконе”.
